Анексија Босне и Херцеговине и социјална демократија

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И СОЦИЈАЛНА ДЕМОКРАТИЈА
Писац: Димитрије Туцовић
Говор Димитрија Туцовића поводом анексије Босне и Херцеговине. Извор: „Радничке новине", бр. 118, 30. септембар 1908.


Ово ненормално стање и ови неприродни односи на Балкану последица су освајачке политике великих капиталистичких сила. Кроз цео 19. век звезда водиља руске спољне политике јесте Цариград. Заузети Цариград значи доминирати Балканом. Али, директно продирање на Балкан спречавају остали велики капиталистички конкуреити. Њој је потребно оруђе за њену балканску политику. То је требало да јој буде Бугарска. Она ослобођава Бугарску, а Санстефанским уговором пројектира Велику Бугарску, која би у ствари била само њена губернија. Највећи ривал Русије, Енглеска, увиђа опасност од свега тога, и после руско-турскога рата гура Аустро-Угарску на Балкан да паралише тежње Русије. Енглеска „просвећена", „цивилизована" Енглеска даје Аустро-Угарској Босну и Херцеговину, баца у ропство читав један народ од два милиона! Велике европске силе бациле су, за рачун својих интереса, Босну и Херцеговину у ропство: како се данас може онекивати да ће исте те велике силе бити ослободиоци Босне и Херцеговине, и ко може да буде толико наиван да на њих апелује!

Ту своју освајачку капиталистичку политику европске грабљивице маскирају тежњом „да цивилизују" остале народе, да им наметну своју културу. Међутим, оно што они заузетим народима намећу само је тиранија. Народи који услед својих несрећних историјских и политичких односа и географског положаја нису имали могућности да иду напоредо са осталима, увиђају своју заосталост. Али то још не значи да су они неспособни за културу. Напротив, они је жудно прихватају и примају. Међутим, култура се не може натурати, она тим путем не продире. Ми балкански народи хоћемо да уживамо у продуктима песничкога генија Немца Гетеа и Шилера; ми радо прихватамо философске резултате њихових дубоких мислилаца; ми тежимо за техником тога народа технике. Али, нама не треба глупа аустријска бирократија, која је у својој сопственој земљи некада забрањивала Гетеова Фауста; ми нећемо римске језуите који деморалишу патријархалну чистоту српскога народа у Босни и Херцеговини; ми се грозимо од милитаристичке и реакционарне најезде званичне Аустро-Угарске.

А само то она је дала народу у Босни и Херцеговини. Она је ушла да тобож модернизује Босну. Међутим, стари, средњевековни аграрни односи и данас трају. Земља на којој сељак ради и коју он култивише и оплођава није његова, већ аге за кога он ради. Аустро-Угарски режим је задржао све те терете и њима додао још нове гломазне бирократске државне машинерије. Ништа бољи положај варошкога пролетаријата није. Представници капитализма јесу најчешће једновремено и представници државне власти. Они којима пролетаријат треба да се обраћа за заштиту од неограничене експлоатације која се над њима у радионици врши јесу у исти мах и његови принципи! Па и без тога, власти су циничке и капиталистичке слуге у највећој мери. Ту скоро, када су радници у једној вароши тражили од власти одобрење да створе своју синдикалну организацију упућени су — на послодавца, ако им он то одобри! А већ су целоме свету познате политичке „слободе" у тим окупираним земљама! Ванредно стање у перманенцији! За један безопасан уводни чланак — који је конфискован пре него што је и пуштен у свет — људи се кажњавају са 44 године тешке робије!

Српски власници позивају данас пролетаријат Србије да се бори против тога стања у Босни и Херцеговини, да чак и крв пролива за ослобођење тамошњих Срба. Пролетаријат Србије разуме очајни положај босанско-херцеговачкога народа; он саосећа са њиме више но ма која друга класа у Србији. Али, шта би он понео за уздарје народу у Босни и Херцеговини када би прешао Дрину? Србијанске слободе? Је ли то слободна и демократска земља — како у Србији владајућа класа увек декламује — у којој радници немају основнога грађанскога права, права гласа, у којој је цензус реакционарнији него данас у Турској? Је ли то слобода, у земљи у којој су наши радници по унутрашњости — они у Чачку, на пример — предани на милост и немилост кметовима и пандурима, који су тамо паше и који газе и уставе и законе? Је ли то слобода када се толиким хиљадама рударских радника одузима право коалиције које им је изрично Уставом загарантовано, одузима Службеним редом на рудницима за које је сам министар признао да је драконски а кога је „Народна" скупштина, и поред енергичнога протеста нашега посланика, ипак одржала у снази! И је ли, најпосле, то демократска земља, у којој је министар правде један самосталски „демократ" који ни данас неће да помилује одговорне уреднике „Радничких новина" који на страни умиру од глади а пушта у масама најординарније разбојнике? И то данас, кад се и највећи реакционар на Балкану, Никола са Цетиња, сетио да помилује оне за које је доказивао да су се бомбама хтели против њега борити!

Ипак, социјална демократија најодлучније устаје против овог варварскога акта анексије. Мешање Аустро-Угарске постало је кобно по историјски развитак народа на Балкану. Окупација Босне и Херцеговине сасвим је омела природно развијање балканских нација и њихово груписање. Да није тога било, данас би на Балкану већ било извршено то национално груписање, без кога нема правилнога политичкога и културнога развијања. Национално груписање има свога корена у веома дубоким социјалним и економоким односима. Оно је њихова нужна последица, неминован резултат. Спречавати значи стављати се на супрот неодољивој сили историјскога развитка која хоће своје право и која мора да буде победилац! Аустро-Угарска се истиче насупрот тој историјској нужности, она гази право нације на постојање, она на Балкану ствара ненормално стање које је опасност за културу, за светски мир. Анексија Босне и Херцеговине није стабилисање, учвршћивање односа на Балкану и гаранција мира; она, тек, значи почетак једнога од најнемирнијих периода на овоме полуострву. И баш због тога што се грозимо рата који уништава све културне тековине човечанства и што интернационални пролетаријат има интереса у светскоме миру више но ма ко други, јер је тек мир претходни услов за његово корачање ка социјалистичкоме идеалу, српска социјална демократија подиже протест против овог акта анексије и заузеће се код осталих европских братских социјалистичких партија да се дигне за право српског народа, јер независност балканских народности најјаче је и једино јемство да Балкан престане бити „кутак непогода за Европу" и најуспешније средство у борби против рата а за мирно, културно развијање Европе, човечанства!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1908, пре 111 година.