Амин
Амин
(Из планинске Далмације)
На обронку планине Велебита, на граници лучкој и далматинској, пукла је долина, коју пресијеца ријека а паше шума. На крају долине издигла се старинска, двобојна и четвртаста зграда, са црквом на крају, манастир св. Богородице, по причању, из времена Немањића. За манастиром, у мањој дољи, налази се прњавор; изнад прњавора, под самим врхом планине, има засељак од десетак кућа; десно од ријеке, по вишим обронцима Велебита, растркало се село Голубић; лијево је друго село, њешто збијеније, и зове се као и ријека, као и манастир: Крупа. Свијет је у околини манастирској веома сиромашан, у мишљењу и живљењу првобитан, веома привржен старинским обичајима, чему ће бити главни узрок слаб саобраћај са осталијем крајевима. Често су куће толико размакнуте да се од једне до друге не може дозвати. Зими, кад напада снијег, задруге и породице живе осамљено, као у каквим тврђавама, хранећи стоку у појатама, бранећи се од звијеради; љети, брђани са стоком одлазе високо у планину, гдје се, због паше, често догађају крвави сукоби с Личанима. Доста добро обрађују оно мало земље, на којој може родити кукуруз, јечам, кромпир и грах. Али и у најљућој зими, Голубићани и Крупљани старају се да одрже везу са манастиром, јер доље је не само црква него и млин и ковачница, а калуђери продају и пиће. Стога, ваљда, зову манастир и "градом".
Једне године, на бијеле покладе, црква је била пуна свијета. И на узаном тријему пред црквом, и по стрмим, каменим степеницама што изводе к њој, начичкали се стасити горштаци, гологлави, са плетеним перчинима, већином огрнути црним кабаницама. Така налога бива четири-пет пута у години, о великим празницима и уочи постова.
Поменуте године, велики пост почиње у половини фебруара, кад се у приморју већ осјећа дах прољећа, а кад је под Велебитом још зима. Али те године баш уочи поклада силна југовина раскрави снијег и по обронцима Велебита. Облаци лијетаху ка сјеверу, а кроза проблијеске сијаше сунце. Врапци, сјенице, стрнадице, чешљикари сјатили се око цркве. Богомољци пред црквом слушају птице, гледају нада се и око себе са из-разом задовољства; јер се свак зажели ведрине и разговора, након дугачке зимње чаме...
Литургију је служио отац Антим, средовјечан калуђер, риђе браде, окошт и жустар. Оштро је изговарао ријечи, те је већма изгледало да грди него да се богу моли, а такав се начин свиђа велебитским горштацима. За пјевницама појаху два ђака. До њих у столовима, пребираху бројанице четири калуђера; десно, игуман Серавим и намјесник Јосип, обојица лични људи, прогрушаних брада; лијево, двојица млађих, сухи Силивестар и лијепи Јустин, кога женске и не зваху друкчије но "лијепи дујо". У првом реду наврстали се капитани (сеоски кнежеви) крупски и голубићки, њихови пристави (помоћници) и остали знатнији домаћини, сви са малијем пушкама за кожњим пашњачама, са оплетеним перчинима. До игумана стојаше старчић њеки у новом скерлетном копорану са сребрним пуцима, са токама. То је био Мијат Зелић из села Жегара, које се налази преко брда, иза долине крупске. Мијат, имућан човјек, старјешина велике задруге, бјеше велик богомољац и приложник манастирски. Иза виђенијех домаћина збили се остали, а све их је читавом главом надвисио њеки Никола Шиљчина из Голубића, стар човјек, на гласу због тога што је био необично носат и грлат, што је због убијства тамновао петнаест година, што је, као њекадањи чувени лупеж, вјешто хватао трагове крађама. За људима збиле се женске, чија је ношња сасвим као и у Босни, само што дјевојке носе црвене капе. Људи радо носе токе, пуца, верижице и трепетљике о лулама; али тек женске лудују за свачим што звекеће и бљешти! И најстарија баба има у плетеницама по који сребрни новац и на тканицама синџирића; удаваче и невјесте носе силне ђердане (праве оклопе), од старих ћесарских талира и цванцика, па онда сијасет ђинђува, шљокица, трепетљика. У цркви је гушио задах од масла, којим и мушки и женске мажу косу, а уз то се помијешао мирис од тамјана. Кад се калуђери крсте и клањају, онда се сав горштачки народ превија и жагори, призивајући на свој начин бога и његове угоднике; онда проглушује жубор и звека од ђердана, синџира, шљокица и трепетљика! Послије тога сви се протежу и зијехају и ударе у разговор. Кад то преврши мјеру, сухи Силивестар изиде из стола, па викне:
- Умукни, народе, и слушај слово божје!
Тога јутра требало је често опомињати "народ" да слуша слово божје; зажелио се разговора и новости, а литургија дугачка! Најпослије, кад се служба сврши, кад се предњаци помјерише с мјеста, ради "наворе", отац Антим са двери махну руком. Њеколико тренутака ћутао је, провлачећи прсте кроз риђу браду, па започе:
- Благочестиви Ристијани! чули сте да је почетком месојеђа покраден Мијат Зелић из Жегара; лупежи му одведоше два најбоља вола, краву јаловицу и десет бираних овнова...
- Валај, Голубићани нијесу заиста! - викну Никола Шиљчина.
- Валај, ни Крупљани! - прихвати други.
- Валај њетко јест! - викну Силивестар и додаде:
- Умукни, народе, кад свештеник говори! Антим, сав накостријешен, настави.
- Дакле, благочестиви Ристијани, два вола, крава и десет брава, - ту је штете најмање стотину талира! А познато је цијелој Буковици[1] да је Мијат поштен човјек, да никада, ни у младости, није туђе узимао, да је богомољац и приложник ове свете обитељи! Мијат је давао соџбине двадесет талира, овна и мјех ракије, па се нико не одазва... Мијат нас је замолио да ударимо клетву на његове злотворе. Ми смо пристали да, баш данас, кад улазимо у часни пост, кад вас је толико на окупу, мећемо амин на кривце, и то не мали, обични амин, него онај велики из књиге Давидове!...
Никола Шиљчина опет прекиде калуђера:
- Е, валај, то није право!
- А што није право, Шиљчина, болан! - викну Јосип намјесник... - Што се ти незван у свашто петљаш, те се нема мира од тебе ни у цркви!
Никола се прогура пред главаре. Очи су му сијевале, сваки му је мишић играо на лицу. И одговори, дерући се:
- Није право овако изнебуха ударити велики амин, од кога се човјек већ не диже. Сјетите се шта је било због амина удовице Марије Веселиновића. Није због тога заглавио само кривац, него му се угасила цијела кућа! Ја велим: једно је мали амин, од којега бог често окрене главу, а Друго је велики амин из књиге Давидове од кога се цркне. Ја велим: кад већ хоћете да дођете до тога, право је да напријед огласите. Јер сигуран сам, кад лупежи чују, да ће се у манастиру држати велика клетва, да ће штету намирити. Може бити, узеће соџбину, - а то је и право! Је ли овако, браћо? Реци ти, Мијајло!
Мијајло Љубић, крупски капитан, гледао је и слушао Шиљчину са разјапљеним устима. И сви остали не чуђаху се толико разлозима Николиним, колико слободи његовој. Нико пак не посумња да је његов прст у тој работи, јер се знало да се он одавна отканио тијех работа; могуће је само да је што знао, или нагађао ко су лопови, те се надао "јабуци" од њихове стране. Та се мисао свима наметну те се чу одобравање. Игуман и Јустин насмијаше се; бјеше им мило што се и Шиљчина боји "великог амина", - Шиљчина, који прича да је "душа пуша", да се бог не пача у људске работе...
Капитан Мијајло рече:
- Е, па збиља, духовници, овај... овај, не би згорег било да се то преметне тамо до друге неђеље поста...
- Па добро! - прихвати игуман... - Ако до неђеље кривци не учине што треба, онда ће се тога дана, послије свете литургије, држати велики амин! Разгласите то, а сад идите у миру божјем... Ако вас данас буде пијанијех, као што одиста хоће, немојте барем псовати бога и свеце и нас духовнике, као што сте навикли!
Бјеше почела киша. Сељаци се растурише по пространим приземним доксатима манастирским. Звоно огласи калуђерски ручак, на који бјеху позвати главари и Зелић. Сељаци се подијелише у гомилице, извадише из тораба хљеба, лука и сира. Тиха киша претвори се у пљусак. По сељачкој навици, сви су лагано жвакали, и, као да је киша необична појава, посматрали су је пажљиво, ћутке. Тек када затутњише кораци на горњем ходнику, кад изидоше из трпезарије калуђери и њихови гости, онда доље настаде жагор. Познато је како планинци вичу и кад мисле да најтише говоре, али кроз сву вику грлатих гласова истицао се громки глас Николе Шиљчине. Људи су причали разне доживљаје за вријеме зимњег самовања, - махом незнатне домаће догађаје; женске опет своје јаде и невоље. Мало помало, гомилице ближе Шиљчини прекидоше разговор и почеше слушати њега. Говорио је о аминима, малим и великим, па стаде причати догађај са удовицом Маријом Веселиновићком.
- Оне године кад ме пустише из тамнице, дођох кући три дана пред Ђурђев дан; наши већ бјеху у планини. Ја остадох у кући два дана; треће зоре, лицем на Свеца, упутих се у планину, кад код Крвавог Граба сретох се са нашим Јовандом, који иђаше одозго, гологлав. Видим да је њекоме био судњи дан, те прије него што се поздравих с човјеком, питам га: "Шта то би, Јованда? Ко то заглави?" Он ме и не познаде на први мах, те пошто се ижљуби са мном, вели: "Погибе наш Васо! Нађосмо га синоћ мртва у једној расјелини, далеко од стана три пушкомета! Убили га Личани, јашта! Али како им дође у клопку, он, онако лукав и опрезан, бог ти га знао!... Елем, идем сад Марији његовој да јавим, па ћу сићи к манастиру, ради сахране..."
- Мени се ражали, јер сам с Васом живио као са рођеним братом, те се вратих с Јовандом...
- Јесте доста војевали заједно, - додаде њеки вршњак Николин.
- Јесте ли, стрико, крали заједно? - запита њеки младић.
- Јесмо, валај, синовче, и доста стоке покрали, и доста сокова појели, бог да га прости! -одговори Никола... - Елем, би што би, Васа сахранисмо и ожалисмо. Пошто сиђосмо с планине, не прође ни неђеља дана а лупежи похараше Васову удовицу. Одјавише јој сву стоку и однијеше токе и оружје Васово! Скочисмо за траговима, иђасмо по свим крајевима Буковице, али нигдје ништа! Онда намолисмо покојног игумана Генедија да удари велики амин. И он га удари, а сјутрадан умрије на прјечац... Шиљчина стаде разгледати око себе, па видећи, ваљда, њекога од родбине уклетога, одмахну руком и настави: - Умрије напрасно човјек, па за неђељу дана двоје му ђеце и жена, која на самрти каза да јој је муж похарао Марију...
Мијат Зелић и капитани сиђоше у двориште. Мијат се опрости с главарима, који се разиђоше ка својима по доксату. Старац скиде капу и викну:
"Збогом, народе!... Ја се надам да ће се зли људи покајати, да им се кућа не ископа! Ја, валај, то не желим! Збогом!"
Голубићки капитан Тане у своме скупу узе понављати што за ручком бјеше чуо од Мијата:
- Надао се човјек соку![2] Како и неће, молим те! Обећао човјек двадесет талира, овна и мијех ракије! И збиља, вели Мијат, једне ноћи спавао сам крај огњишта, кад ме неко зовну и рече:
"Хајде за мном до луга да чујеш поруку због твоје ствари!" Бјеше ноћ без мјесечине, а видјех човјека, огрнута хаљетком са дугачком пушком о рамену. Глас му не познадох, јер бјеше ставио камичак у уста. Ишао је преда мном лагано, не осврћући се, па кад уђе у луг, викну ми да станем и рече ми: "Соџбину што нудиш прима се! Зато сјутра, у ово доба ноћи, пођи пријеким путем ка Билишанима и понеси што си обећао. Можеш поћи и самодруги, а устави се ђе наиђеш на кладу испријечену насред пута."
- "Добро, - рече Мијат; - ама ти си сокодржица а не сок, па зашто се кријеш?" - "Валај, ја сам и сок и сокодржица!" - одговори непознати и отиде. "Шта ћу?" вели Мијат. "Другу ноћ, око поноћи, узмем сина и натоварим га ракијом; најбољег овна изаберем и поведем, а у замотуљку у руци држах талире. Ишли смо, ишли, све до билишанске међе, а ниђе нити кладе, нити каквог другог знака. Онда се у расвитак вратисмо кући. И одонда никаква гласа ни трага!"
Многи се стадоше крстити узвикујући: "Е, јест чудо! Е, јест за приповијест! Е тога није било откада је Буковице! Откуд је сокодржица и сок један човјек! Како то? Е, јест брука и срамота да се човјек тако вара!..."
- Шта велиш на то, Никола? - викну капитан.
Шиљчина одмахну главом:
- Валај, капитане, да сам знао да је све то тако било већ би на оне поганове пао велики амин, јер се не би заузимао за њих! Шта ће сад рећи Котари, Промина и остале крајине, кад чују да се у Буковици почело варати о соџбини! о, убио их Саваот!
Сви заграјише због прекршаја старинских обичаја, али се граја утиша кад два ђака отворише подрумска врата.
Женске оборише очи, људи повлачаху погледима, као да се очекује њешто необична.
А очекивало се ко ће први поручити пиће. Јер се у Буковици не пије уз јело, ни појединце, ни на оброке, него кад се пије, то се ради у гомили, било ревеном, било да један части. Вино дијели једном чашом онај који у томе има њеке вјештине и кога зову "долибаша". Обично кад црквари тако посједају, зна се напријед ко ће бити у свакој гомили долибаша и коме припада прва здравица.
Капитан Мијајло мрдну обрвама и као да одговара на нечије питање, рећи ће: "Па хоћемо, валај, оквасити грло! Покладе су. Хајде, Симате, донеси по врч на главу!"
Симат, најмлађи у друштву, устаде па чешкајући се једном руком, прстом друге руке преброја их, па отиде у подрум и донесе кабао вина и чашу, које стави пред долибашу.
Ни долибаша, нити ико од дружине, њих десеторо, не погледаше на кабао; свако начини израз као да и не мисли о вину, као да му није до тога. Такав је обичај у Буковици. Срамота је показати халапљивост. И све што о томе сад испричам овдје, није било случајно, него је такав ред, управо обред.
Дуго је потрајало докле најмлађи из најближе дружине не отиде по вино. Тако из треће, па све редом. Тек кад и пошљедњу дође кабао, онда капитан Мијајлов долибаша захвати чашом и пружи му је. Капитан је немарно узе, али задуго не извади камиша из уста, него пућкаше даље, као да у руци држаше горки лијек. Најпослије наздрави укратко најстаријем, па сркну и намршти се, а чашу врати долибаши. Сви се мушкарци тијем начином обредише, а када дође ред на прву женску, она се стаде нећкати, те је, тобоже, једва наговорише да окуси.
Све су те церемоније тачно вршене и међу осталијем дружинама.
Уз другу чашу, капитан Мијајло наздрави опширније; за другом чашом настаде пјевање, заокаше по двоје и започеше:
"Кад сједимо што да не пјевамо,
И милом се богу помолимо!..."
И уза сваку даљу напијало се све китњастије, опсежније, докле се напошљетку већ није разумијевало шта ко говори. Каблови вина доношаху се један за другим. - О сунчаном заходу сав тај православни народ бјеше трештен пијан, те отиде уз планину посрћући. А, разумије се, да су се напсовали бога, свијех светаца и калуђера...
Глас о великом амину прелетје цијелу Буковицу. Настаде неописана зловоља и пометња, те се готово ни о чем другом није говорило. Жене и удовице тумараху по родбини, узимаху на испит рођаке и свјетоваху их да учине што треба. Никола Шиљчина није избивао из манастирског млина, слушајући што се прича, нагађајући, домишљајући се како би се он могао уплести да извуче "јабуку". Али му би све узалуд!
Тако протече првих шест дана великог поста. На освитак недјеље, по најљепшем времену, крену се готово сав планински женски свијет на причест ка манастиру. Такав је обичај тога дана, али мимо обичаја, те године са женскадијом пођоше и људи. Шарена гомила мотала се по пространим ходницима манастирским; калуђери заузети бјеху исповиједањем. Горштаци су питали ђаке: хоће ли бити амина? Ђаци су слијегали раменима. Најпослије, кад звона огласише почетак службе, мушкарци отидоше пред млин, на сунчање и разговор.
Око половине литургије наиђе Мијат Зелић са пет-шест Жегарана. Крупљани и Голубићани пођоше за њима. Жегарани навлаш одмакоше и протураше се кроз женске у цркви. Њеки од калуђера викну: "Умири се и умукни народе ристијански!" Тане, капитан голубићки, одговори: "Хоћемо, духовниче, али молим те послије причести ишћерај из цркве женскадију!" "Па добро", одговори калуђер... "Ви млађе жене и ђевојке, како се која причести, излазите на мала врата у доксат, и ондје ћете слушата клетву!"
- Ха, дакле биће амина! - рекоше. - То ти је! Држ' сад!
Пред причест ђаци наврсташе женске. Како се поворка смањивала, излазећи кроз споредна врата, тако су људи наилазили споља.
Кад се смирише, стаде на двери отац Силивестар у црној одежди, са свијећом у руци. Ђак стави преда њ налоњу са црним превјесом и на њу дебелу књигу, вишњикастих корица. Затијем оба ђака изнесоше два снопа свјећица и стадоше их дијелити. Силивестар расклопи књигу. Све се очи стекоше на њега и сва се лица намрачише. Свјећице плануше, калуђер рече:
- Благочастиви Ристијани! Сви добро знате шта је у прошлу неђељу оглашено са овога мјеста, каква је пријетња упућена злотворима Мијајла Зелића, ако се не покају и Зелићу не намире штету. Противно свачијем очекивању, зли људи остадоше упорни у злоћи својој, зато ћемо сад метати на њих велики амин из ове свете и велике књиге Давидове! Кад ја викнем "амин" нека сваки од вас то исто рекне! Ко не послуша, нека је и он проклет!
Антим викну:
- Ђаци, звоните!
Силивестар укочи поглед на заглавље на лијевој страни у књизи. Бјеше то Библија, штампана у Русији, у Кијевопечерској лаври XVII стољећа. По незграпној хартији гмизаху незграпна слова. Кад забрујаше звона, калуђер започе, развлачећи словенске ријечи страдсовитог псалма стотину осмог.[3]
"Боже, славо моја, немој мучати.
Јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише; говоре са мном језиком лажљивим.
Ријечима злобним са свих страна гоне ме, и оружају се на ме ни за што.
За љубав моју устају на мене, а ја се молим.
Враћају ми зло за добро, и мржњу за љубав моју.
Постави над њима старјешину безбожника и противник нека му стане с десне стране..."
Калуђер застаде, уприје прстом на почетак новог стиха и диже главу. Звона такође умукоше. У мртвој тишини, неколико тренутака, он је гледао ужаснуту гомилу, која тек тада стаде очекивати оно што је најгоре. Оданде гдје он бјеше упро прстом, па све до краја псалма, стихови бјеху подвучени црвенијем мастилом. Значи, да оно што је изговорио бјеше као њеки предговор правој клетви!
То он показа покретима, па јачим гласом и страшнијим изразом лица настави:
"Внегда судит' се јему, да изидет осужден и молитва јего да будет на грех! Амин!"
Звоно јекну, - језичак удари само једном
"дам!"
По цркви затутња амињање.
Калуђер настави:
"Нека буду дани његови кратки, и власт његову нека добије други!... Дјеца његова нека буду сироте и жена његова удовица!... дјеца његова нека се потуцају и просе, и нека траже хљеба изван својих пустолина!... Нека му узме дужник све што има и нека му разграбе туђини муку његову?... Нек се не нађе нико ко би га љубио, ни ко би се смиловао на сироте његове!... Натражје његово нека се затре у другом кољену, нека погине име њихово!... Безакоње старих његових нек се спомене у Господа, и гријех матере његове нек се не избрише!... Љубио је клетву, нека га и достигне није марио за блатослов, нека и отиде од њега!... Нек се обуче у клетву као у хаљину, и она нек уђе у њега као вода, и као уље у кости његове!... Нек му она буде као хаљина, у којој се облачи, и као појас, којим се свагда паше!..."
- Амин! Амин! Амин! - викао је народ за калуђером, а звоно је потврђивало клетву...
- Сад идите у миру божјем! - заврши калуђер... - Ко је прав нека се не боји, а ко је крив нека нађе што је тражио!
Шиљчина одмахну главом.
- Валај, не бих рад бити у њиховој кожи, али ни у кожи Мијата Зелића!...
Не би пића као прошле недјеље, него се одмах разиђоше уз планину, суморни, погружени.
Напомене:
1 Крајина под Велебитом.
2 Види у Вукову Рјечнику ријечи: сок, сокодржица и соџбина.
3 У Даничићевом преводу 109