Али-Алил бего и Атлагића злато

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Али-Алил бего и Атлагића злато

Лова лови Али Алил-бего,
Испред б'јела двора Атлагића.
Он не иде да лова улови,
Нег' да гледа злато Атлагића.
Колико је у девет година, 5
Не мога је ни с оком видјети,
Него једном у девет година,
Ђе посипље цв'јеће и виоле.
С оба га је ока погледала,
У живо га срце устр'јелила. 10
Зловољно је у двору пошето,
Старицу је мајку дозивао:
"О старице, моја мила мајко!
"Узми, мајко, прстен диоманат,
"А уз прстен злаћену јабуку, 15
"Испроси ми злато Атлагића,
"Али ћу се оженити шњоме,
"Али шњоме, али шњиједноме."
Ма је мајка бега послушала,
Узела је прстен диоманат, 20
А уз прстен злаћену јабуку,
Она пође просити ђевојку.
Кад је дошла пред дворе бијеле,
Кад на пенџер Атлагића Фате,
Турски јој је селам називала: 25
"Селам але, пашиница каде,
"Ја сам чула, кажевали су ми,
"Е ти имаш шћерцу на удају,
"А ја имам сина на оженбу,
"Ајде, каде, да и саставимо, 30
"Да љепота иде уз љепоту." —
"Прођи ми се, пашиница каде,
"Није мене до удадбе Фате,
"Нити јој је рухо сакупљено,
"Ни бијело платно изаткато, 35
"Нити Фату браћа дат' не оћу,
"Док не 'зима петнаест година."
Она пође двору бијеломе,
По истини кажевала сину.
По истини како је и било: 40
"Синко драги, мило добро моје,
"Не даду ти миле Фате твоје,
"Није Фати рухо сакупљено,
"Ни бијело платно изаткато,
"Нити Фату браћа дат' не оћу, 45
"Док не узима петнаест година."
Ма се бего мајци заклињаше:
"Тако мене, мајко, не родила!
"Ни с мушкијем опасала пасом !
"Ја ћу поћи Фати на дворове, 50
"Ја ћу видјет' је ли од удадбе,
"Је ли Фати рухо сакупљено,
"И бијело платно изаткато."
Оседлао врана коња свога,
И он пође Фати пред дворове. 55
Кад је дошо пред б'јеле дворове,
Кад ли су јој двори затворени,
А пенџери мало прикренути.
Свеза коња под жутом наранчом,
Припео се на највиши пенџер, 60
Ту наоди стручак босиока,
С'гнуо се, примириса га:
"Л'јеп ли си ми, стручак босиока,
"Да ми можеш у висини расти,
"Да ми ти је спати у корјевку, 65
"Да м' је видјет' кад се Фате свлачи,
"Кад се Фате свлачи и облачи."
И ушета у дворе бијеле,
Кад ли млада на душеку спава,
Сама боса у пачмаге жуте, 70
Гола млада у кошуљи танкој.
И повади злаћене ножеве,
Увати је за бијеле руке:
"Душо, Фате, ал' ме убит' ћаше?" —
"Не ћах тебе, него сама себе." — 75
"Душо, Фате, ал' ме заклат' ћаше?" —
"Нећах тебе, него сама себе.
"Како дође, весела ти мајка!
"И да немам од рода никога,
"А камо ли девет миле браће, 80
"Десетога братучеда мога,
"Фаљенога агу од Новога,
"Ђе сам млада, тун' је њему глава."
А он за то ништа не брињаше,
Нег' је љуби све чедо свијета. 85
Кад је била дан зора бијела,
Он говори лијепој ђевојци:
"Остан' с Богом, лијепа ђевојко,
"А ево ти тврду вјеру давам,
"Ђе не дођем ту се фалит' нећу, 90
"Ђе сам био, што ли сам чинио,
"Да те нисам ни с оком видио,
"А ја сам те јунак обљубио,
"Усред двора твога бијелога."
И ту срету никога не срете, 95
Него срете Ива Сењанина,
Најмлађега брата ђевојачка.
Божју му је помоћ називао:
"Божја помоћ, Иво Сењанине!
"Ну дајте ми миле сестре ваше, 100
"А тако ви Бога великога,
"Ђе не дођем ту се фалит' нећу,
"Ђе сам био, што ли сам чинио,
"Е ја сам је јунак обљубио
"Усред вашег двора бијелога." — 105
"Причекај ме, бего Алил-бего,
"Докле се ја с браћом договорим."
И он пође двору бијеломе,
И своју је браћу дозивао:
"Браћо моја, мило добро моје! 110
"Ја сусретох бега Алил-бега,
"Што не дамо миле сестре наше,
"Добар јунак бего Алил-бего,
"Добар јунак од рода доброга,
"До за веље има доста блага, 115
"Дамо му је, браћо, добро моје."
У то су се браћа смиловала,
Пишу књигу браћа ђевојчииа,
Па је шиљу бегу Алил-бегу:
"О наш зете, бего Алил-бего! 120
"Купи свате, оди по ђевојке,
"Е твоја је нарасла ђевојка,
"Нарасле су плећи за каваде,
"И бијеле руке за прстење,
"И бијело грло за ђердане." 125
На силу је свате искупио,
Триста свата мање ни једнога,
И пођоше по л'јепе ђевојке.
Лијепо су свате дочекали,
Још љепше их даром даривали, 130
Сваком свату везену мараму,
Младожењи коња и ђевојку.
Сви сватови коња оседлаше,
Не оседла младожењ' с ђевојком,
Нег' јој слими с врх лица копрену: 135
Сјану лице кано жарко сунце,
Обрвице двије пијавице,
Црне очи два драга камена,
С'гнуо се и цјеловао је,
И овако младој говораше: 140
"Је л' истина, душо моја Фате,
"Је л' истина, што сам говорио,
"Усред двора твога. бијелога."
И пођоше двору бијеломе,
Здраво пошли, весела му мајка. 145

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 612-617.