Ако срушите пакт, кнез ће пасти у провалију, али и ми сви и ви заједно са њим!
| Ако срушите пакт, кнез ће пасти у провалију, али и ми сви и ви заједно са њим! (1941) Писац: Димитрије Љотић |
У очи самог пуча, 26. марта у вече, Д. Љотић упућује из склоништа последњу опомену
У наставку досад објављених писама и докумената који откривају консеквентну неуморну акцију Д. Љотића да држава не буде увучена у рат, данас доносимо нашим читаоцима доње редове. Наш уредник водио је јуче разговор са г. Љотићем о његовом Билтену који је изашао у 58 бројева за годину и по дана — од марта 1939. до октобра 1940. — као и о последњим апелима које је упутио уочи самог пуча утицајним факторима. У овом апелу, поред данас објављених редова у нашем листу, налазе се и места која предвиђају како ће се после обарања Пакта развијати догађаји и како ће Југославија доживети расуло и слом. И са тим местима биће упозната јавност.
Зашто је режим прогонио и забранио Билтен?
— Билтен није никад ни био одобрен. То је био орган јавног мишљења, који је излазио од марта 1939. год. и чији ниједан једини број није дозвољен. Ја сам увек стајао на гледишту да се закони једне земље треба да поштују и никад се нисам хвалио гажењем закона. А кад сам био принуђен да то ипак чиним, чинио сам то ведра чела, јер би то било само у случајевима кад би се сама власт одметнула од закона с једне стране, а с друге, иако одметница од закона, законе употребљавала као бусију иза којих је сакривено могла лако нас да гађа. У таквом случају остати на терену закона значило би стварно помоћи безакоње и зато сам био принуђен да свесно од пролећа 1937. године прекорачим с оне стране закона да бих се против безакоња власти могао бранити.
На пример: 1. марта 1937. године влада издаје распис свима полицијским и управним властима у целој земљи којим се наређује да се нама не могу дозволити никакви јавни скупови, конференције и зборови. У складу с том забраном, власти су само 1937. забраниле преко 400 наших зборова, па и велики земаљски збор у Смедереву 16. маја 1937. Повинути се таквим незаконитим забранама, док су те исте власти дозвољавале свима осталим политичким групама — па чак и комунистима — зборове, док су нама, једној од четири дозвољене политичке организације у земљи, незаконито сваки састанак забрањивале, значило би, у ствари, дозволити да безакоње сакривено иза бусије закона тријумфује. Ми смо преко тога морали прећи и због тога су моји политички пријатељи само у 1938. години осуђени на преко 20.000 дана затвора и преко један милион динара новчане казне.
Или други пример: Ми смо располагали с толиким јавним органима („Отаџбина”, „Наш Пут”, „Вихор”, „Збор”, итд.), а 1937. године доживели смо да сви ти органи буду угушени. Примити то и ништа са своје стране не учинити да са глас истине чује, значило би дозволити да најгоре безакоње побеђује.
Зато се морало прећи преко тога. Тако се дошло до многих наших илегалних летака и брошура, тако се дошло и до нашег Билтена.
Какав је задатак имао Билтен?
— Осећао сам да ће кроз шест месеци, најдаље с јесени 1939. године, доћи до новог европског сукоба. Тај сукоб за мене није био обичан рат. Он је носио све знаке своје апокалиптичке природе. Ја сам видео овај рат као огромну и страшну драму читавог савременог човечанства. Осећао сам да се та драма спречити не може, али сам свом снагом хтео да све учиним да Балкан не буде увучен у ту драму, јер је то био једини начин да наша земља буде спасена.
Билтен је, дакле, требао да с једне стране обавести своје читаоце о неминовности страховите драме, која се свету припрема, а с друге стране да покаже читаоцима како и на који начин ће бити могуће да наша земља и Балкан остану изван ње, и, најзад, да открива у конкретној спољној и унутарњој политици све опасности које унутра земљи припремају расуло, а споља је излажу опасности увлачења у сукоб европски.
Билтен је успевао у свом задатку. Он је стекао врло брзо велики број читалаца. Да нису власти издале наређења да се поштански пакети Билтена отварају и краду, Билтен би достигао тиражу највећих дневних листова. Али, без обзира на број, његов утицај на духове био је огроман. Тврдим да Југославија не би улетела онако бесмислено у авантуру која се завршила капитулацијом војске и расулом државе после несрећног 27. марта, да пре тога није настало беспримерно гоњење мојих пријатеља и мене, и на тај начин све везе биле покидане, тако да је самим тим и Билтен, крајем октобра прошле године, морао да престане излазити, пошто је целокупно вођство нашег покрета било у интернацији или у затвору или у бекству.
У којим је круговима Билтен имао утицаја?
— Билтен је имао нарочити утицај баш у војсци. Ја сам осећао да је двадесет година сиромаштине нашег духовног и идејног живота изровало нашу војску, убило у њој најсветлије моралне покретаче и направило од официрског кора углавном униформисане чиновнике. Зато сам се трудио да Билтен што више и боље продре баш у војску и да официрском кору даде ону духовну и политичку храну, које га је малокрвност нашег двадесетогодишњег живота била лишила. Ми смо у том погледу постигли највећи успех. Упркос разних клеветничких гласова које су комунисти, масони и Јевреји упорно противу нас износили, Билтен је стекао врло велики број читалаца који су већином постајали и његови пријатељи. И на основу познавања ствари могу да кажем да Билтен није престао да излази шест месеци пред 27. март, не би било ни несрећног пуча од тог дана, који се после тога дана претворио у нашу државну и народну трагедију.
Да ли нам неке конкретне чињенице о томе можете навести?
— Могу. Ви знате да је главни организатор пуча од 27. марта био ваздухопловни генерал Бора Мирковић, главни извршилац пуча мајор Живан Кнежевић, а министар војни у пучистичкој влади армијски генерал Богољуб Илић. Ето, само та три имена да узмем, па је довољно да докажем своју тезу. Сва тројица су били одушевљени читаоци Билтена, помагачи и растурачи његови, људи који се нису устручавали да јавно заступају скоро потпуно она гледишта која је Билтен износио.
Разуме се то је било у оно време док је Билтен сваких десет дана излазио и износио својим читаоцима нове аргументе за своје старе тезе, из нових догађаја код нас и у осталом свету.
Под утицајем Билтена они су прихватили становиште да је нашој земљи унутра потребан за њен унутрашњи живот јак и постојан ауторитативни импулс, а споља таква политика која ће нас очувати од уласка у рат. Зато они нису крили симпатије своје за нас, помагали су материјално Билтен, растурали га међу својим друговима и бранили нас од разноврсних клеветничких напада. Међутим, кад је Билтен престао да излази, кад је по том шест месеци јеврејска, масонска и комунистичка пропаганда земљу потпуно припремила за фаталне догађаје које смо напред изнели, онда су и ова тројица официра потпуно заборавили своја ранија гледишта и опрезу коју им је налагао Билтен, па су се примили и у нашој најжалоснијој историји несвесно одиграли улоге коју им је иностранство злонамерно наменило. Ето, зашто, дакле, ја смем да тврдим да је гоњење и угушивање Билтена дошло као последица са знањем Редитеља наше сцене из драме савременог човечанства: да док Билтен излази, дотле нема начина да наша земља учини фатални корак који ће је одвести расулу и ропству.
Јер ако претпоставимо да Билтен није престао да излази, онда би морали доћи до закључка да и његов утицај не би опадао него растао, као што је за све време његова излажења и било, а самим тим, узевши у обзир напред наведене три личности, не обзирући се на остале многобројне врло истакнуте личности у војсци, закључити би се морало да они, који су у рат хтели да нас увуку, не би могли наћи лица која би за такве циљеве примила на себе извршење онаквих улога.
Да ли сте Ви кад је Билтен био већ угушен, а Ви приморани да живите у склоништу, предузимали какве акције да објасните положај меродавним факторима?
— Само гоњење мојих пријатеља и мене почело је на тако бесомучан начин и са таквим циничким игнорисањем закона да је мени одмах било јасно већ по томе да у ствари ми идемо рату. Ово с разлога, јер таква безакоња као што су се према нама почела чинити, може само покрити или рат или револуција, пошто ниједан орган не би смео ни помислити да таква безакоња чини, ако не би био обезбеђен да ће наступајући рат или револуција сва ова безакоња у заборав бацити.
Отуда сам, почетком новембра упутио по једно писмо Управнику града Београда и Министру Двора у којима сам их обавестио да ми је јасна цела ствар, да је у ствари рат решен и да се само зато може у безакона дела према нама прелазити.
Самим тим сматрао сам да је и мисија Билтена завршена, пошто је задатак Билтена био у томе да спречи рат.
Међутим, због отпора грчког до рата тада није дошло а зима и пролеће 1940. и 1941. утицали су на Кнеза Намесника да политику промени, изненадно и неприпремљено, то јест да, пошто је месецима његова влада допуштала да јеврејско-комунистичко-масонска пропаганда народ несметано упућује у правцу Енглеске он и та иста влада, без припреме и без обавештења, учине преокрет у правцу Тројног Пакта.
Ако је когод имао разлога да мало брани Кнеза и његову политику, то смо били ми, које је он бесомучно и непоштедно дао гонити. Али се није радило о нашим личним стварима и зато смо, кад је пакт потписан, из склоништа упућивали писма свима лицима за која смо могли претпоставити да на њих имамо каквог утицаја, не би ли их зауставили у акцији која се припремала противу пакта.
Тако смо 26. марта у вече извесној господи у Београду писали и преклињали их да ништа не раде противу пакта. Овако смо им, између осталога, те вечери писали:
„Једини излаз из наше ситуације била је правилна и чврста балканска политика.
Она је једино могла да обезбеди слободу и мир Балкана, али таква се политика није могла водити без жеље за слогом и миром међу самим балканским државама. Ту политику у нашој земљи, на жалост, није нико заступао осим нас... Кад се таква политика није водила, онда је земља већ била на низбрдици, а та се низбрдица завршава амбисом. На ивици овог амбиса израсло је дрво што се зове пакт. И Кнез, који је крив што је земља била на низбрдици, у последњем тренутку ухватио се за то дрво које се зове пакт. И сад он заједно с нама виси над провалијом и прима честитања што није пао у провалију. Они који раде против Пакта лако ће то дрво престругати, али и Кнез ће онда пасти у провалију, али и ми сви и Ви заједно са њим... Политичка последица тога биће расуло државе...
Према томе ја Вас молим и преклињем да се с Ваше стране не чине овакве ствари које ће нас све бацити у пропаст. Кад је већ Пакт потписан, тражите од Кнеза да одмах дође на чело једна права, пуна чврстине и ауторитета влада која ће с једне стране Пакт поштовати, а с друге стране народу уливати поверење да ће слобода и независност бити сачувани...
Ако се о ову молбу оглушите па продужите антипактовски рад, онда ћете на своја леђа натоварити одговорност за слом државни и народни и пред Богом ћете испасти као они људи „који траже славу не код Бога већ код људи”. На завршетку морам поменути да су сва моја предвиђања из спољне политике досад била углавном испуњена, па отуд и ова моја тврђења ваља гледати под тим углом...”
Нажалост, писма су отишла, али коцка је била бачена. Догађаји који су за тим следовали нису нам дали за право само у оним предвиђањима која су давала колико толико херојски карактер нашој будућој трагедији. Све остало се исувише потврдило...
Овим речима био је завршен наш разговор са г. Љотићем.
Р. П.[a]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.
|
Напомене
[уреди]- ↑ Ратко Парежанин (примедба приређивача)
Извор
[уреди]- Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.