Аида
| Аида (1900) Писац: Јован Дучић |
- I
Не бих иско никад тебе
О ханума, цв’јете мио,
Само кад бих за навијек
Роб послушни теби био!
Вјерна кô сјен, да те пратим
Моја бурна младост врела,
Докле спаваш као лабуд,
Док се крећеш кô газела.
Дању, докле сунце злати
Твоје куле и кубета Ноћу,
кад кроз багче густо
Јасмин мири, љиљан цвјета.
Ал’ ханџаром својим љутим
Да пролијем р’јеку крви
Кô ти најпре љубав рекне
И пољуби тебе први.
II
Обукло је небо
Од пламена ризу,
Град се сав црвени...
Вече. Мрак је близу.
Кад сјетно одјекне
Глас на минарету,
Молитву ће тихо
Да прошапће свету.
Шапће: ја сам грјешна,
Тешки су ми боли:
Другој отех оног
Ког ми срце воли!
У оку јој суза,
У грудима бура,
У срцу кајање:
Што љуби Ђаура!
Моја драга чека
Јоште који часак
И већ груд јој дрхће
И срце и гласак:
И дрхће пред небом;
И пошље вјенчања
Што за другим гине
Што о другом сања!
Али звјезде шапћу,
Сваки цвјетић труби:
— „Нема небо казне
За оног што љуби!” —
III
Стани с пољупцима! Чуј, кроз лисје меко
Ко да се провлачи и прикрада неко.
Хајде да те брже у сјен густу скријем,
Ја одавна слутим и жалосно снијем.
Мирно, ко грлица, легни у шипражје,
Знај, мој нож је бржи него око вражје...
Ал’ не! То је поноћ што сањива лута,
Прошла је врх стаза и самотних пута.
И у грању лисном, пуном крупне росе,
Запела одијело и дугачке косе.
Гле, врх трња ено магла полуб’јела —
То јој оста комад растрганог вела.