Ћелошевић Перо

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Санак снила Турска була млада,
Санак снила под главицом Спушком,
Вјерна љуба Бећиров Амета:
Е се до ње момче догоњаше,
Ка’ да бјеше од Бјелопавлићах,
Од Китице села Мартинићах,
По имену Ћелошевић Перо,
Окиде јој златнога ђердана,
Понесе га селу Мартинићах.
Они санак својој госпи каже,
Госпи милој, Аметовој мајци;
Но је була були бесједила:
„Мучи снахо, већ га не заспала!
„Ласно ти се сану овизиват’:
„Ја сам јуче на догање била,
„И ту бјеху на искупу Турци,
„Збораху се Турци за јунаштво:
„Дигле су се овце Војводића,
„Оне пасу на поље Кошице,
„А пландују броду Косицкоме,
„Код овацах Ћелошевић Перо;
„А тако јој јада и грдила!
„Јесам чула, ђе говоре Турци:
„Онакога у сва Брда нема,
„По три коња једанак прескаче:
„Данас те му Турци ударити,
„И Перо ће посјећ’ Амет-агу.”
У ријечи, у које бијаху,
Али Амет Бећировић дође,
Скупио је војске пет стотинах,
И он узе свијетло оруже,
Води војску између главицах,
И на троје војску дијелио:
Пред једном је Туре Смаил-ага,
Пред другом је Мратовића Јело,
А пред трећом Омовић-Мурате,
За Муратом Амет Бећировић;
На Перове отидоше овце.
Смаил с војском у Грабину пође,
Да се бије с доњосеоцима:
Јело броду Лукиноме пође,
Да он чека индат низ Кошице;
Оно дневи око подне било,
Уљегле су овце у пландишта,
Код овацах поспали чобани,
Но не спава Јездовић Мушика,
Нема мајка до њега једнога,
Он од муке спати не могаше,
Фаташе га трољетна грозница,
На далеко опазио Турке,
Скочи момче, а Пера пробуди:
„Диг’ се, стрико, већ га не заспао!
„Ево на нас војска од Тураках.”
Скочи Перо, како суха муња,
Једном руком уфати оруже.
Другом брата под пазухо Марка;
Сви овчари уз ливаду бјеже,
Но су Турске пушке попуцале.
И убише Петра Вујашкова
И јаднога Мирковића Сава,
Обојици посјекоше главе;
А остаде Јездовић Мушика,
Па је момче Перу говорило:
„Благо тебе, о мој стриче Перо!
„Кој’ утече селу Мартинић’ма,
„Аманат ти моја стара мајка!”
А да видиш Ћелошевић-Пера!
Он извади пушку леденицу,
Те је даде своме брату Марку:
„Ма је тебе, остала ти пуста!
„Бјежи шњоме селу Мартинић’ма,
„Мене пута до Милице нема,
„Но ја хоћу до Мушике доћи.”
Па се загна Перо низ ливаду,
И нагна се јунак на јунака,
Ћелошевић на Бећировића,
Ђено Амет сијече Мушику;
Перо свога ножа извадио,
И Амета добро ударио,
Рас’јече га до међу раменах.
Амет паде, а Перо припаде.
Уграби му двије кумбурлије,
Па у Турке обље обрнуо,
Но му пусте ватру не хоћаху,
Од крви су пушке закиснуле;
Он их бачи, а вељу дофати,
И доброга обали Турчина,
А делију Махмут-Кокотлију,
Мртва га је земља дочекала.
Па побјеже Перо уз ливаду,
Од онијех утећи могаше,
Но га срете војска од Кошицах.
Перо грлом и авазом вика:
„Ко је јунак, ако Бога знате!
„А да мене дође на индату,
„И да види муку од јунака.”
Но му Турци овце плијенише,
Не да Перо без зле среће овце,
Он у овце скочи на угича,
Те с угича саломи чактара,
Па га бачи у њедра јуначка.
А у Турке уриш учинио,
Дочека га Омовић-Мурате.
И удари сила на јапију;
Мурат њега пос’јече по глави.
Перо руком рану притиснуо,
Да му крвца очи не залива,
Па Мурата добро ударио,
По рамена ос’јече Турчину.
Цикну Туре, побјеже у војску,
Али с банде други доскочио,
Авдул-ага од Смаиловићах,
Уд’рише се два добри јунака,
Но му Перо ни манут’ не даде,
Окиде му иза шаке руку.
Заскачу га са свакоје банде,
Пушкама га убити не могу,
А Перо се не да ножевима;
Претијече на потоке Турке,
Од Тураках многи јада гради:
Четворици руке окинуо,
И дванаес обрани Тураках,
А једноме скочи на рамена,
Та Турчину Гришевић-Алији.
Таде Туре ријеч бесједило:
„Фала Богу, чуда великога!
„Ђе пос’јече Ћелошевић Перо,
„Посијече толике јунаке
„И ископа Спужа на крајину!”
Испод себе пали пушку малу.
Те је Перу ногу саломио,
Паде Перо на зелену траву,
И добру му посјекоше главу.
Па се Турци Богом кунијаху:
Триш му је труп без главе скочно!
Ма се Перо добро осветио,
Што мртвијех, што ли рањенијех,
Има пуно осамнаес другах.
Ах! Нека га, свијетла му душа!
Такви јунак никад не умире,
Но остаје, да се споменује.