Љубав ће царовати и кад све прође…

Љубав ће царовати и кад све прође…  (1943)  Писац: Димитрије Љотић

Међу многим другим младићима који су у току ове године пали из добровољачких редова, погинуо је, у близини села Севојно, Србољуб Павловић, добровољац IV српског добровољачког батаљона, иначе студент медицине у Хајделбергу.

Боље од ичијих речи говориће о томе ко је био Срба Павловић ово писмо које је он мени упутио, да би се оправдао што студије, на које је као стипендиста Српске владе, послат, прекида, и враћа се натраг у свој — тада Х добровољачки одред.

Нисам тада ово писмо примио, већ је Срба његов концепт, на првим листовима једне ђачке свеске написао, а нашла сад по његовој смрти јуначка и племенита мајка и мени предала.

Али он је заиста напустио пре скоро годину дана студије. Вратио се у Србију, одмах се пријавио своме батаљону и од тога дана, па до смрти своје, учествовао је у претешком његовом послу, где је напослетку и живот свој положио, погођен у железничким колима, метком опаљеним од несвесне и несретне српске руке, 2. октобра т.г.

Покојном Србољубу, је на трагичан начин пре скоро две године дана, погинуо отац, капетан Василије Павловић, у добровољцима. Али Србољуб је остао и био од најбољих, најодлучнијих, најпожртвованијих и најумнијих добровољаца. Не само као борац, не само као организатор, већ и као смели походилац српских крајева изван Србије, он је вршио увек више него једну своју дужност, не питајући с каквим су тегобама и опасностима оне везане.

Ово писмо за које тек сада дознадох, најбоље и најречитије говори о дивном јунаку Србољубу Павловићу.

Отишао је у Немачку. Учинио је то ради мајке, да као најстарији син што пре сврши школе и помогне јој у подизању остало четворо деце. Учинио је то на иницијативу председника владе, генерала Недића, који је хтео, у тренутку затишја, да тридесетак најбољих српских младића оду у Немачку и доврше своје започете студије. Учинио је то због другова који су с њим тамо заједно требали да оду. Пред одлазак је осетио колебање. Учинило му се да чини грех ако иде. Дошао је мени за савет. Упутио сам га да у себи потражи најбољи одговор, који Бог даје онима који од Њега савет траже. Он ми сад, у овом писму, пише да је пропустио да тако пита себе, већ је просто кренуо за Немачку.

У Немачкој је наишао на снажну и дивну земљу, на добар пријем и удобан живот.

Али то његову младост није занело. Имао је он тамо и топлу постељу, био је сит, није био изложен ни физичким напорима, ни бригама, али не може да издржи. Мора натраг. Није то носталгија што га натраг вуче. Нити је изгубио вољу да учи у Немачкој. Али ето, не може да остане: мора натраг.

Кључа његова крв борбама загрејана. Трзају га ноћу слике из несретне и далеке домовине. Сећа се својих другова из борбе. Гледа у мислима њихове патње и жртве. Не дају му мира гробови палих другова. Изгледао је сам себи „као бегунац, као Јуда”. Није могао заборавити да „његова домовина још крвави”, да се згаришта још пуше, да другови још падају”, — а да је он далеко од свега тога, у удобној и топлој соби, где спрема себи каријеру, а „издржавајући се од новца који другови плаћају својом крвљу”.

Мислио је да је за све то крива слика оне старије жене, што развезане повезаче, чије крајеве заноси ветар, грчевито стегнутих руку, очајно гледа на обали Дрине, на све што јој је с друге стране остало, слике коју ухвати својим апаратом његов сад покојни командант, Милош Војиновић, (човек који је на сектору Бајине Баште, спасао од смрти десетине хиљада Срба избеглих из Босне), и коју даде умножити под натписом „Мајко, Србијо, помози”. Па је зато уклони са свога стола, тамо у Хајделбергу. Али оне друге слике, у свести његовој, тада тек удвојише своје ројење, као нема пребацивања његовој витешкој и јуначкој души.

Други нека мисле на себе. Срба Павловић, једва младић, мора мислити, не на себе, не на своју нежну и јуначку мајку, не на своју малолетну браћу и сестрице, Он види све оно што већина не види, што мањина види, он види да човек не живи за себе ни од себе, да не живи од самољубља већ просто од љубави. Њега то гони.

Он — невин као јагње — оптужује себе за бекство, за живљење на туђ рачун, и не чекајући, овог пута, ничије одобрење, оставља стипендију и студије, долази у Србију и поново навлачи своју добровољачку униформу.

После девет месеци нових напора, новог јунаштва и новог пожртвовања, он пада, изненада, без јаука, као посечен, пошто је пре тога видео много мртвих својих другова, са командантом Војиновићем, Ацом Пешићем, Неђом Петковићем и толиким другим.

Сахрањен је не поред свог покојног оца у Београду, већ поред својих другова постројених у две врсте, по војнички, на ужичком гробљу, на брегу изнад Ђетиња, а испод других већих брда.

***

Знамо сви своју људску пролазност. Пролазни су не само људи већ и народи, и човечанство, и сама земља, и небо над њом. Јер ће и „небеса с хуком проћи”. Све ће проћи, дакле, што је пролазно.

Па ипак неће све.

Замукнуће језици. Престаће и разум. Нестаће и вера, — јер су и језици, и разум, и вера ствари несавршене, потребне док смо несавршени.

Али љубав неће престати. Она ће царовати кад све прође, кад више не буде требало ни језика, ни разума, ни вере. И све што је од љубави учињено, речено, помишљено, то ће у вечности, као непропадљиво, и вечно бити сачувано.

Јер знам јамачно да им смрт, ни живот, ни анђели, ни власти, ни силе, ни садашње ни будуће, ни висина ни дубина, ни простор, ни време, ни огањ, ни мржња, нити икаква друга твар, не може љубави, ни ономе што је од ње и кроз њу учињено, помишљено или речено, ништа.

Јер она само остаје, и њено што је с њом, а све друго пролази и нестаје га.

Тако се дакле бесмртност добија.

Тако је и Србољуб Павловић ушао у вечност.

Ово његово дивно писмо сведочи о томе.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.