Јунаштво Мујина Халила а женидба Арап-Пашић Ибре с Фатимом паше од Беркота

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Јунаштво Мујина Халила а женидба Арап-Пашић Ибре с Фатимом паше од Беркота

0001 Сад у име бога истинога,
0002 ђе сједимо да се веселимо,
0003 бог нас мио вазда веселио
0004 и од сваке муке заклонио,
0005 тешке муке и душманске руке,
0006 тешка дуга и невјерна друга,
0007 тупе сабље и нејаке руке,
0008 лоше пушке и рђава ока.
0009 Сад по томе да вам пјесну кажем,
0010 стару пјесну што је прије било,
0011 прије било сад се спомињало.
0012 Откако је свијет постануо
0013 није љепши цвијет процватио,
0014 нит је љепша подрасла дјевојка
0015 нег је данас на овом земану,
0016 у Беркоту граду бијелому,
0017 у Турчина, паше Радослића,
0018 и његова главита Фатима.
0019 Цури нема нег седам година,
0020 па дјевојка косу запустила.
0021 Кад јој било дванаест година,
0022 у дјевојке коса преко паса.
0023 У дјевојке многе муштерије,
0024 просе ју просци су четири стране.
0025 Прво просе четири кадије,
0026 просило је дванаест бегова,
0027 цуру просе, цура се поноси,
0028 и та цура ниједнога неће.
0029 Просио је с Лике Мустај-беже
0030 за својега Ахмед-бега сина,
0031 и та цура беговића неће.
0032 Просио је од Кладуше Мујо
0033 за Халила брата рођенога,
0034 па та цура за Халила неће.
0035 Просио је Арнаут Османе,
0036 ту дјевојку за вијерну љубу,
0037 па та цура за Османа неће.
0038 Просиле је двије паше царске,
0039 обадвије Уштуглије биле,
0040 цура паше ниједнога неће.
0041 Просила је четири везира,
0042 сад та цура ниједнога неће.
0043 То се чудо чуло на далеко,
0044 то зачуо будимски везире,
0045 у Будиму граду бијеломе.
0046 Онда везир тихо говораше:
0047 »Боже мили, чуда великога,
0048 шта у цуре има муштерија,
0049 муштерије неће ниједнога.
0050 О, тако ми вјере у којој сам,
0051 хоћу и ја књигу начинити,
0052 дати књигу татарину брзу,
0053 спремити га до Беркота града
0054 нек за мене запроси дјевојку.
0055 Ако цура ни мене не шћедне,
0056 нек сви знате и абер имате,
0057 ил’ се цура удавати неће,
0058 или цура за Турчина неће.« 
0059 Па прифати перо и артију,
0060 везир књигу по кољену пише,
0061 пером за се искаше дјевојку.
0062 Па дозива Идрис татарина,
0063 татарину везир говораше:
0064 »Брза пошла царска вјерна слуго,
0065 брже лети хану мензилскому,
0066 немој жалит коња царевије.
0067 Брзо сиђи до Беркота града
0068 и за мене запроси дјевојку.
0069 Ако бог да па срећа донесе
0070 па је будеш за ме испросио,
0071 даћу теби стотину дуката.« 
0072 Татар књигу у џепове баци
0073 па посједе претила мензила,
0074 и полеће сентом и свијетом.
0075 Куд год иде, до Беркота сиде.
0076 А кад паде пољу беркотскоме,
0077 опази га пашина дјевојка,
0078 из дворова са џамли пенџера.
0079 Па се цура била досјетила,
0080 па полеће оцу у одају,
0081 и та цура тихо бесјеђаше:
0082 »О мој бабо, паша Радослићу,
0083 ето пољем брза татарина,
0084 баш је татар од Будима града
0085 да он проси мене за везира.
0086 Иди бабо на авлију сиди,
0087 одмах ћеш му џевап учинити
0088 како млада за везира нећу.« 
0089 Паша сиде на мермер авлију.
0090 Докле брзи татарин дође,
0091 одма паши бога називаше,
0092 па му ситну књигу додаваше.
0093 Одма паша књигу доватио
0094 па на књигу каит ударио:
0095 »Аја, боме, будимски везире,
0096 моја цура ниједнога неће.« 
0097 Па татару књигу додаваше,
0098 натраг врати татарина брза.
0099 Татар иде док Будиму сиде.
0100 Колико је везир осилио,
0101 он не чека у судницу њега,
0102 већ га чека на градску капију.
0103 Када дође Татарине брзи,
0104 говори му будимски везире:
0105 »Вјерна слуго, татарине брзи,
0106 јеси ли ми цуру испросио?« 
0107 Татар књигу из џепова даје.
0108 Када везир књигу прегледао,
0109 онда везир вели лакрдију:
0110 »Јесам ли вам, браћо, говорио
0111 мутлак цура за Турчина неће.« 
0112 Колико се везир расрдио
0113 он дохвати перо и артију,
0114 па је другу књигу начинио,
0115 па у књизи тихо бесјеђаше:
0116 »Побратиме, од Карловца бане,
0117 јеси л’ чуо, јеси л’ разумио
0118 ђе је добра нарасла дјевојка
0119 у Беркоту граду царевоме,
0120 у силнога паше Радослића?
0121 Просила је сва бутум Крајина,
0122 све велике паше и везири,
0123 низ Крајину аге и бегови,
0124 и ја сам је за се запросио,
0125 цура није шћела ниједнога.
0126 Крајина се бутум расрдила
0127 свој Турћији жао остануо,
0128 цури нико помогнути неће;
0129 већ ти за се запроси дјевојку.
0130 Ако цура ни за тебе неће,
0131 ти покупи своју бановину,
0132 и подигни велике топове,
0133 ти на Беркот можеш ударити,
0134 и сав Беркот можеш приватити,
0135 и на силу узети дјевојку.« 
0136 Па ту књигу до Карловца спреми.
0137 Куд год иде, до Карловца сиђе,
0138 татар дође над биљарду бану
0139 па му књигу даде од везира.
0140 Када бане књигу превидио,
0141 одвише се рахат учинио,
0142 даде њему стотину дуката.
0143 Па прифати перо и артију,
0144 оде књигу градит по кољену,
0145 па у књизи бане говораше:
0146 »Господару, паша Радослићу,
0147 ја сам чуо, казују ми људи,
0148 ђе имадеш лијепу дјевојку.
0149 Ето сам ти књигу оправио
0150 да жалости старе помиримо,
0151 да будемо слатки пријатељи,
0152 да ми дадеш главиту дјевојку.
0153 Ако цуре поклонити нећеш,
0154 сву ћу бутум скупит бановину
0155 на Беркот ћу теби ударити,
0156 сав ти Беркот бутум погазити,
0157 твоју танку саровиту кулу,
0158 узети ти главиту дјевојку,
0159 твоју русу погубити главу.« 
0160 Кад је бане књигу начинио,
0161 он дозива Милан чаркаџију:
0162 »Чаркаџија, моја дуко златна,
0163 иди сиди до Беркота града,
0164 од паше ми заишти дјевојку.« 
0165 Бане рече, Милан не порече,
0166 он банову књигу дофатио,
0167 и ето га земљом и ћенаром.
0168 Куд год иде, до Беркота сиде,
0169 и ето га паши над биљарду.
0170 Како паде, паши бога виче,
0171 и паша му здрављем прихватио:
0172 »Нек си здраво, влашка поглавицо!« 
0173 Милан узе књигу из њедара,
0174 даде паши у бијеле руке.
0175 Паша штије низ књигу бесједе,
0176 па кад видје шта му књига пише,
0177 нимало му мило не бијаше,
0178 па на своме срцу помислио:
0179 »Ето муке и невоље љуте,
0180 турској вјери понијет не мере
0181 да дам цуру од Карловца бану.
0182 Да дам цуру од Карловца бану,
0183 у Турцима покор останути,
0184 да не дадем главиту дјевојку,
0185 силан бане покупит ће војску,
0186 ударит ће бијелу Беркоту,
0187 погазити сиротињу љуту,
0188 моју русу погубити главу,
0189 одвести ми на силу дјевојку.
0190 Мени нема ниоткуд помоћи,
0191 Крајина се расрдила на ме;
0192 што је годе ага и бегова
0193 па што има паша и везира,
0194 сваки био цури муштерија,
0195 несретница не шће ниједнога,
0196 сваком на ме хатор остануо,
0197 у помоћ ми нико доћи неће.
0198 Боље ј’ једну поклонит дјевојку
0199 не да гинем, бутум сиротиња!« 
0200 Па на књигу потпис ударио:
0201 »Слатки зете, од Карловца бане,
0202 с тобом, бане, ратовања немам,
0203 купи свате, хајде по дјевојку.« 
0204 Даде паша главиту дјевојку,
0205 и прихвати прстен и јабуку.
0206 И врати се Милан чаркаџија.
0207 За то цура ни хабера нема.
0208 Милан сиђе бијелу Карловцу,
0209 хабер даде од Карловца бану,
0210 то се бане рахат учинио,
0211 те припали на граду топове,
0212 шенлук чини три бијела дана,
0213 оде купит силу и сватове.
0214 То се чудо чуло на далеко,
0215 то четири земље разумиле,
0216 турске двије а каурске двије.
0217 То зачула Арап-пашиница
0218 у Кањижи, граду бијеломе,
0219 па дозива Мустај-бега сина:
0220 »Е мој сине, сиротињо љута,
0221 Арап-паша свијет мијенио,
0222 ја остала удовица млада,
0223 нијесам се шћела удавати,
0224 нит се баби своме повратити.
0225 Нит имадем од срца евлада
0226 изван тебе Ибрахима сина,
0227 а ти никог у оџаку немаш.
0228 Бил’ се био каил оженити
0229 добром цуром а из добра двора?« 
0230 Момак шути, ништа не говори.
0231 Би л’ се био каил оженити
0232 Онда вели Арап-пашиница:
0233 »Ибрахим-бег, моје чедо младо,
0234 спремај себе и дората свога,
0235 добру сам ти цуру потпазила,
0236 гласну цуру а из добра двора,
0237 сиђи, сине, до Беркота града,
0238 а до двора паше Радослића,
0239 па запроси главиту дјевојку,
0240 ако т’ тидне паша поклонити.« 
0241 Ибро скочи ко кад не сјеђаше,
0242 па обуче добро одијело
0243 што облачи двапут у години
0244 када дођу два турска бајрама,
0245 а господски опреми дората
0246 па понесе за ашлука блага.
0247 Оде момак дуго путовати.
0248 Док зелено поље прегазио
0249 на дуљине двије три планине,
0250 Бршљан-гору и Огорелицу,
0251 Бакљен-гору и Кунар-планину,
0252 и Марково поље прегазио,
0253 низ Кукару проведе дората,
0254 у Беркотско поље излазио
0255 док сусрете кола и кочије,
0256 под кочије двије бедевије,
0257 уз кочије четрест делија.
0258 Момак стаде па им бога виче,
0259 делије му здрављем прифатише.
0260 И говори момак лакрдију:
0261 »О бога вам, четрест делија,
0262 чија кола, шта је у колима?« 
0263 На њег Турци вику учинили:
0264 »Мол’ се богу ђе си јабанџија,
0265 сад би твоју погубили главу.
0266 Зашто питаш чије су кочије?
0267 Кочије су паше Радослића,
0268 у кочије пашиница млада.« 
0269 Пашиница викну кочијаше,
0270 бедевије двије уставише,
0271 из кочија када проговара:
0272 »Јабанџијо, од земље које си,
0273 којега си фиса и племена,
0274 како тебе по имену вичу,
0275 јабанџија, чем си муштерија?« 
0276 Онда момак од дората каже:
0277 »О ханума, пашинице млада,
0278 ја сам јунак од Кањиже града
0279 мене вичу Арап-Пашић Ибро,
0280 па сам чуо за вашу дјевојку
0281 каил би је био запросити.« 
0282 Пашиница момку говорила:
0283 »Иди, сине, низ поље зелено
0284 докле друге сусретеш кочије,
0285 ту је моја главита дјевојка,
0286 дјевојка ће тебе опазити,
0287 па момцима тихо говорити:
0288 ─ Заставите кола и кочије!
0289 Тебе хоће цура сјетовати,
0290 како ћеш је од бабе искати.« 
0291 Прође момак, протера дората.
0292 Тамам паде усред поља равна
0293 докле срете коње и кочије,
0294 под кочије два врана гаврана,
0295 чува њихе четрест делија.
0296 Момак паде па им бога даде,
0297 и делије здрављем прифатиле.
0298 Онда момак тихо бесјеђаше:
0299 »О бога вам, четрест делија,
0300 што возите данас у колима?« 
0301 Делијама врло криво било,
0302 преко ока момка погледују.
0303 Па по томе момку говорили:
0304 »О копиле, турско момче младо,
0305 зашто питаш чије су кочије?
0306 Кочије су паше Радослића,
0307 у кочије пашина Фатима,
0308 што цијела просила Крајина.« 
0309 Када цура момка опазила,
0310 у пољу је кола заставила,
0311 па из кола тихо говорила:
0312 »Тужни јунак, од којег си града,
0313 којега си фиса и племена?« 
0314 Момак тихо цури говорио:
0315 »О бора ми, главита дјевојко,
0316 ја сам јунак од Кањиже града,
0317 мене зову Арап-Пашић Ибро,
0318 па сам чуо за твоју љепоту.
0319 Стара ме је мајка оправила
0320 да те просим од бабе твојега.« 
0321 Онда цура момку говорила:
0322 »Иди, момче, двору бабе мога,
0323 тамо ће те слуге дочекати,
0324 извешће те баби у одају.
0325 Кад ме почнеш од бабе искати,
0326 ја никога ни питати нећу,
0327 ја ћу сама у одају доћи,
0328 прифатићу прстен и јабуку.« 
0329 Сад то цура момку говораше,
0330 али не зна да је испрошена,
0331 гдје је бабо другом поклонио,
0332 за силнога од Карловца бана.
0333 Оде момак низ поље зелено
0334 док Беркоту на капију дође,
0335 од капије до пашине куле.
0336 Пашине га слуге опазиле,
0337 па сретоше коња и јунака,
0338 па га паши воде у дворове.
0339 Момак дође, паши селам виче,
0340 и паша му љепше прифатио,
0341 украј себе мјесто начинио.
0342 Кавеџије кахву донијеле,
0343 онда момак паши говораше:
0344 »О ђидијо, пашо Радослићу,
0345 ја се јунак оженио нисам,
0346 данас сам се каил оженити,
0347 добром цуром а од добра двора.
0348 А мене су казивали људи,
0349 ђе ти цуру добру у двор храниш,
0350 ја сам твојој цури муштерија.« 
0351 Онда паша тихо говорио:
0352 »Ајах, богме, Араповић Ибро,
0353 залуду си цури муштерија,
0354 моја цура за другога дата.« 
0355 Истом паша ријеч изговори,
0356 док од собе одскочише врата
0357 и долеће пашина дјевојка.
0358 Па савила скуте и рукаве
0359 и прифати прстен и јабуку,
0360 па донесе девет бошчалука,
0361 више злата нег свилена платна,
0362 па их момку на кољена баци.
0363 Момак скочи конда не сјеђаше,
0364 и побјеже низ пашину кулу.
0365 На авлију уграби дората,
0366 оде здраво низ поље зелено.
0367 Паша кука ко и кукавица,
0368 вјерној љуби у одају дође,
0369 па јој паша тихо говораше:
0370 »Љубо моја, кукавицо сиња,
0371 ми у зо час родили дјевојку.
0372 Ја је био поклонио бану,
0373 јер ми друга није могла бити.
0374 Кад се двоји окупе сватови,
0375 сав ће Беркот отић под облаке,
0376 нашу танку оборити кулу,
0377 моју русу погубити главу,
0378 ти остати удовица млада.« 
0379 Оде момак низ поље зелено
0380 куд год иђе до Кањиџе сиђе,
0381 старој мајци и бијелој кули,
0382 па га стара запитује мајка:
0383 »О мој сине, сиротињо љута,
0384 сирота си доклен бабе нејмаш,
0385 јеси л’ био до Беркота града,
0386 је л’ ти цура прстен прифатила?« 
0387 Момак даје девет бошчалука:
0388 »Ето, мајко, од цуре биљеге,
0389 та се цура мене обећала.« 
0390 Кад то зачу Арап-пашиница,
0391 јере знаде цура ј’ препрошена,
0392 одма узе перо и хартију,
0393 књигу пише а тихо говори:
0394 »Брате богом, од Кладуше Мујо,
0395 јеси л’ чуо јеси л’ разумио,
0396 сирота сам ал’ сам запјевала,
0397 сад ја женим јединика сина
0398 оном цуром паше Радослића
0399 што просио и ти за Халила,
0400 па ти врло хатор остануо,
0401 данас цура мени обећата.
0402 Ја те молим како брата свога,
0403 да ми, ага, у сватове пођеш,
0404 и Халила зовем за ђевера.« 
0405 Другу књигу на Лику спремаше,
0406 зове Бега сину у сватове,
0407 трећу књигу под Кунар-планину,
0408 на Турчина Сушу Одабашу.
0409 Једну књигу Глумац Осман-аги,
0410 једну књигу Ограшић Алији,
0411 једну књигу Плочић Салиаги,
0412 једну књигу Шестокриловићу.
0413 Све анума књиге растурила,
0414 сву Крајину у сватове виче,
0415 поздрав спрема на Орашац Талу.
0416 Кад ханума књиге растурила
0417 то прођоше дана неколика,
0418 дође вакат купити сватове.
0419 Једно јутро бјеше освануло,
0420 вира нејма, јекнуше планине,
0421 све четири су четири стране,
0422 одоше се свати окупљати.
0423 Прва сила, од Кладуше Мујо
0424 води Ђогу и брата Халила,
0425 за њим иде хиљаду момака.
0426 И то стало, није дуго било,
0427 док ето ти бега Личанина
0428 на његова бијесна Голуба,
0429 и за њиме хиљада момака.
0430 И то стало, није дуго било,
0431 док ето ти Огрошић Алије.
0432 Већ шта ћу вам дуго казивати,
0433 све поредом долазе сердари,
0434 долазише док се окупише,
0435 најпотљедни од Орашца Тале,
0436 за њим триста дође Орашана.
0437 Кад се била скупила Крајина,
0438 те зелено поље напунили,
0439 скочи Мујо, окрену сватове.
0440 Појахаше брзи коњеници
0441 развише се зелени барјаци,
0442 запјеваше Турци Крајичници.
0443 Док широко поље погазише
0444 и дви трије велике планине,
0445 на Марково поље исходили.
0446 Дуго поље четири сахата,
0447 силни Турци поље погазили
0448 на Кукару дођоше планину.
0449 Извила се велика планина
0450 све се виде по Беркоту куле.
0451 Кад послуша беже Личанине,
0452 кад на Беркот пуцају топови,
0453 јека стоји у поље зелено
0454 баш канда се брда проламају,
0455 јал’ пуцају небески громови.
0456 Мустај-беже ријеч проговара:
0457 »Браћо моја, ако бога знате,
0458 кака сила у граду Беркоту
0459 те нолико пуцају топови,
0460 а из поља јека удараше?
0461 Ја се плашим брду на планину
0462 а камоли док у поље сиђем.« 
0463 Сва Крајина ништа не говори
0464 а сам Мујо Бегу проговара:
0465 »Бег Мустај-бег, господско кољено,
0466 а тако ми дина и Ђогата
0467 јако ћеш се, Беже, уплашити
0468 доклен сиђеш у поље зелено
0469 те опазиш силу од Каура.
0470 Ти јордамли идеш кроз Крајину,
0471 на себе си навалио злато,
0472 јашеш коња бијесна Голуба.
0473 И ту ти се мало учинило,
0474 већ ти водиш четири једека,
0475 сви бијели баш ко лабудови
0476 данас ћеш их, Беже, оставити.
0477 Зар не знадеш, да те јади знаду
0478 ђе је бане цуру испросио?
0479 Што пуцају на граду топови
0480 што је јека у поље зелено,
0481 то су дошли банови сватови.
0482 Знаш ли, Беже, дирек од Крајине,
0483 двоји свати а једна дјевојка,
0484 данас ће се јади начинити
0485 што нијесу нигда прије били,
0486 нећеш Лике нигда ни видити
0487 а камоли вијерницу љубу,
0488 и својега од срца евлада.« 
0489 Кад то зачу беже Личанине,
0490 он својега застави Голуба
0491 а на Мују очи преколачи:
0492 »Шути, Мујо, каменом ти стале,
0493 је л’ то тако игди прије било,
0494 једна цура а двоји сватови?!
0495 Зар је кучка пашина Фатима,
0496 зар двојици цура поклоњена?!
0497 А тако ми бога истинога,
0498 ја се тамо ни помаћи нећу,
0499 нека куја иде до Карловца,
0500 па нек љуби од Карловца бана.« 
0501 Па он врати својега Голуба,
0502 хотијаше натраг Лици сићи.
0503 Кад то виђе слуга Хусеине,
0504 он до Бега доћера алата,
0505 па му Хусо крто одговара:
0506 »Бег Мустај-бег, дирек од Крајине,
0507 ево, Беже, дванаест година
0508 како тебе на Крајину служим,
0509 нијесам ти хиле учинио,
0510 па зар тако од бога суђено,
0511 те поведе мене у сватове.
0512 На тебе су троје токе златне,
0513 а у мене двије пушке мале
0514 челиком сам обе напунио,
0515 данас ћу ти токе проломити,
0516 а живо ти срце изгорети.
0517 Јал’ окрећи свате низ планину,
0518 ја те уби ни скочити нећеш.« 
0519 Кад погледа Беже са Голуба
0520 на својега слугу Хусеина
0521 гђе натура мрње на обрве,
0522 а на пушке наваљује руке,
0523 онда Беже бјеше помислио:
0524 »Саде боље ићи низ планину,
0525 ил’ остати или погинути,
0526 нег остати брду на планину,
0527 па од слуге погинути свога.« 
0528 Па навали војску низ планину.
0529 Запјеваше аге Крајичници
0530 а пукоше танки веденици.
0531 Зачу бане у Беркоту граду,
0532 на пашину од камена кулу.
0533 Све ту бјеху сватске старешине,
0534 вино пију на пашиној кули,
0535 паша лије сузе од очију.
0536 Кад се зачу јека низ планину,
0537 онда бане паши говораше:
0538 »Драги пашо, сило од Турака,
0539 каква ј’ оно јека низ планину?« 
0540 Онда паша бану говораше:
0541 »Господару од Карловца бане,
0542 јади, бане, с обадвије стране,
0543 двоји свати једна је дјевојка.
0544 Ја сам теби цуру поклонио,
0545 другог цура прстен прифатила.
0546 Оно свати Арап-Пашић Ибре,
0547 сад ће свати пољу силазити,
0548 у пољу се свати завадити.« 
0549 Мудар бјеше од Карловца бане,
0550 бане виче грлом и авазом:
0551 »О мој сине, Милан чаркаџија,
0552 брже лети у поље зелено,
0553 одмах сузби у поље сватове
0554 и помакни баљимус топове,
0555 пола поља оставићеш празна
0556 нек се турски окупе сватови.
0557 Вич’, Милане, у наше сватове,
0558 да се не би који преварио
0559 и на Турке ватру оправио.« 
0560 Одма скочи Милан чаркаџија
0561 па полеће у поље зелено,
0562 у по поља сузбија сватове,
0563 докле Беже изјави Крајину.
0564 Кад се двоји састаше сватови
0565 попречује један на другога.
0566 Онда бане чаркаџију спреми:
0567 »Иди, кажи бегу Личанину
0568 нек покупи сватске старешине,
0569 нек поведе на пашину кулу.« 
0570 Оде Миљан, Бегу казиваше.
0571 Скочи Беже ко кад не сјеђаше,
0572 све покупи своје поглавице,
0573 и дођоше до пашине куле.
0574 Онда Беже заста на авлији
0575 у дружину вели лакрдију:
0576 »Ко ће сада уз бијелу кулу?« 
0577 Проговара Хусо чаркаџија:
0578 »Ти напријед уз бијелу кулу!« 
0579 Оде Беже, одведе дружину.
0580 Кад падоше на горње бојеве,
0581 застадоше одаји пред вратим.
0582 Онда Беже тихо говораше:
0583 »Ко ће, браћо, у одају први
0584 јер с’ унутра влашке поглавице?« 
0585 Сваки шути, ништа не говори,
0586 и Бегова слуга проговара:
0587 »Ти си, Беже, понос од Крајине,
0588 ти напријед хајде у одају,
0589 слушај добро што ћу ти казати:
0590 Кад ти тамо у одају дођеш,
0591 ако биде бане осилио
0592 па не ћедне на ноге устати,
0593 не ћедне ти чести учинити,
0594 ако њему на плећи не скочиш,
0595 вјера ти је, изгубићеш главу.« 
0596 Отворише од одаје врата,
0597 у одаји влашки поглавари.
0598 У прочеље од Карловца бане,
0599 с десну страну Вучколић Илија
0600 па до њега Ивковић Стојане,
0601 па до њега Бановић Тодоре,
0602 па до њега Плетикоса Раде,
0603 а с лијеву Бранковићу Вуче,
0604 па до њега Мрконићу Вуче,
0605 па до њега Мандушић сердаре,
0606 па до њега Комјен-бајрактаре,
0607 усред кола Поповић Никола.
0608 Броји Мујо сватске старешине,
0609 па преброји своје старешине.
0610 Кад у Мује фазле не имаде,
0611 врло мрско од Кладуше Муји
0612 гдје му фазле ниједнога нема.
0613 Окрену се здесна налијево
0614 док својега опази Халила.
0615 Халил бјеше фазла у дружини,
0616 онда Мујо говори Халилу:
0617 »О Халиле, брате од матере,
0618 чувај, брате, заран на вратима.« 
0619 Па пођоше у одају туди.
0620 Како паде беже Личанине,
0621 одма њима божју помоћ виче.
0622 Мудар бјеше од Карловца бане,
0623 испред Бега на ноге скочио,
0624 и смјерно се Бегу поклонио,
0625 и божју му помоћ прифатио,
0626 па сједоше један до другога.
0627 Онда Милан чаркаџија дође,
0628 па им узе слуговати вино.
0629 Он пролази бега Личанина,
0630 па наздравља од Карловца бану.
0631 Па је другу чашу наточио
0632 па пролази од Кладуше Муја,
0633 па наздравље Вучколић Илији.
0634 То Турцима врло мучно било,
0635 подвикнуше слугу Хусеина.
0636 Проговара слуга Хусеине:
0637 »Копиљане, Милан чаркаџија,
0638 и бог види Турцима је криво,
0639 зар ви пити а Турци гледати?!« 
0640 Скочи Хусо ко да не сјеђаше,
0641 од Милана чашу дохватио
0642 па им оде слуговати вино.
0643 Вино пили док се напојили.
0644 Онда рече од Карловца бане:
0645 »Бег Мустај-бег, сило од Турака,
0646 да зборимо да се не љутимо,
0647 сад чија је главита дјевојка.
0648 Та је цура прије мени дата,
0649 али кад си покупио војску
0650 да на миру не чинимо кавгу,
0651 да велику штету не правимо,
0652 да узмемо од злата јаглука,
0653 да туримо двоје обиљежи,
0654 да викнемо Миљен чаркаџију
0655 и Мујина гојена Халила
0656 и Халил је један чаркаџија,
0657 нек отиду цури у одају,
0658 нек однесу двоје обиљежи,
0659 нека баце прстен пред дјевојку.
0660 Нек не кажу чије је прстење,
0661 нек обере кога јој је драго,
0662 кога узме, нек се не срдимо.« 
0663 То рекоше, па се послушаше.
0664 Тури Беже пет стотин дуката
0665 и међу њих зећли прстен златан,
0666 тури бане три стотин дуката
0667 и међу њих бурме позлаћене.
0668 У два краја турише прстење,
0669 дадоше их Мујину Халилу,
0670 ш њиме пође Милан чаркаџија.
0671 И дођоше цури у одају,
0672 пред дјевојку бацише прстење:
0673 »Бирај, цура, кога ти је драго,
0674 вољ ти бана вољ ти Ибрахима!« 
0675 Цура туди помислила била:
0676 Што је прстен пет стотин дуката,
0677 то је цура била помислила,
0678 да је прстен од Карловца бана;
0679 што је прстен триста маџарија,
0680 то је цура премислила била,
0681 да је прстен Араповић Ибре,
0682 па прихвати триста маџарија.
0683 Не потрефи Араповић Ибре,
0684 већ потрефи од Карловца бана.
0685 Онда рече Мујагин Халиле:
0686 »Еј дјевојко, лоше среће била,
0687 ти си банов прстен потрефила.« 
0688 Кад то зачу главита дјевојка,
0689 љуто писну како гуја љута,
0690 бијеле јој полећеше руке,
0691 она трга ситне плетенице,
0692 па ту косу баца по одаји.
0693 Кад то видје Миљан чаркаџија,
0694 он потеже двије пушке мале,
0695 пукоше му баш ко и громови.
0696 Цура већма цвили у одаји.
0697 На њу Халил турски проговара:
0698 »Стан’, дјевојко, убила те муња,
0699 немој штетит косе убојене!
0700 Ако си се млада преварила,
0701 те си банов прстен прифатила,
0702 нек је више Влаха но Турака,
0703 неш ти допаст од Карловца бану.« 
0704 То рекоше, напоље одоше.
0705 Кад дођоше у одају бану,
0706 проговара Миљем-чаркаџија:
0707 »Сретно, бане, твоја је дјевојка!« 
0708 Врло мило од Карловца бану,
0709 а Турцима врло мрско било;
0710 Отијаху кавгу затурити,
0711 не даде им Тале барјактаре.
0712 Онда бане паши говораше:
0713 »Хазур паша, готова дјевојка?« 
0714 Паша скочи, опреми дјевојку.
0715 Све скочише турске поглавице
0716 и са њима сватске старешине,
0717 и сиђоше доље на авлију,
0718 постадоше један до другога,
0719 док низ кулу сведоше дјевојку.
0720 Како цура на авлију сиде,
0721 цмили цура како гуја љута:
0722 »Богом оче од Кладуше Мујо,
0723 не дај мене од Карловца бану!« 
0724 На њу Мујо крто одговара:
0725 »Кујо једна, пашина дјевојка,
0726 ти не шћеде за Халила мога.« 
0727 Доведоше цуру до кочија,
0728 па одоше уз поље зелено.
0729 Отле бане покрену сватове,
0730 и из поља покрену топове,
0731 и прате их Турци Крајишници.
0732 Ударише брду уз планину.
0733 Уз планину свати излазили,
0734 до Маркова поља зеленога.
0735 Кад падоше на поље Марково,
0736 онда Тале играше Кулаша,
0737 па све близу бану догоњаше:
0738 »Зете мио, од Карловца бане,
0739 јал’ какво је на те одијело,
0740 добра ћурка а добра калпака,
0741 с ћурка бих ти заметнуо кавгу,
0742 а с калпака погубио главу!« 
0743 Већ то бану мило не бијаше,
0744 он затури у џепове руке,
0745 па му шаку извади дуката:
0746 »Нај то теби, будаласти Тале,
0747 те ти себи добави хаљине!« 
0748 Када Тале паре покупио,
0749 тамам бише насред поља равна.
0750 Сад да видиш слуге Хусеина,
0751 до кочија доћера алата,
0752 одлеће му иза кука рука,
0753 полеће му љута посјеклица.
0754 Слуга Хусо тихо проговара:
0755 »О, ђидијо, од Карловца бане,
0756 зар баш силом узесте дјевојку,
0757 на срамоту свој бутум Крајини?« 
0758 До кочија доћера алата,
0759 па посјече четири дјевера.
0760 Кад то видје сила од сватова,
0761 одма лану дванаест топова,
0762 усу лунта су четири стране,
0763 паде тама од неба до тала
0764 од брзога праха и олова
0765 и од духе коњске и јуначке.
0766 Ни брат брата познат не могаше;
0767 стоји звека бриткије сабаља,
0768 стоји хрска витије ребара,
0769 стоји јека љута рањеника.
0770 Ја да ти је погледати, друже,
0771 како страшив преко поља струже,
0772 а слободан по ватри лиће.
0773 Нут ђидије од Карловца бана!
0774 Мудар бјеше, карара му нема,
0775 до кочија доћера алата,
0776 из кочија дограби дјевојку;
0777 пола пља бјеше погазио,
0778 отијаше главом у Приморје.
0779 Ко га први спази од Турака?
0780 Опази га Мујагин Халиле,
0781 па допаде свом брату сердару:
0782 »Брате Мујо, ако бога знадеш,
0783 која фајда што гине Крајина,
0784 око шта смо затурили кавгу
0785 кад с’ однесе цура у Приморје?
0786 Силан бане однесе дјевојку.
0787 Дај ми, брате, бијесна Ђогата
0788 да ја гоним бана и алата.« 
0789 Мујо с братом коња пазарио
0790 па за баном навали ајвана,
0791 па га ето уз поље зелено,
0792 докле тече поља и ширине,
0793 гони бана и коња алата.
0794 Кад Марково поље погазише,
0795 заступише у гору зелену.
0796 Онда Халил собом проговара:
0797 »Авај мени до бога милога,
0798 ево честе горе Јастребове
0799 а Јастреба худуд од Приморја,
0800 хоће бане отић у Приморје.
0801 Дај да идем стазом кроз планину,
0802 брз је алат стићи га не могу,
0803 дај да идем путем пријекијем,
0804 честа гора а јелово грање
0805 нећу извест бијесна Ђогата!« 
0806 Па расједе коња на планину,
0807 заведе га у јелово грање,
0808 привеза га за танку јелику,
0809 узе танку пушку по сриједи,
0810 па одлеће путем пријекијем.
0811 Тамам паде кланцу Кукуровцу
0812 док опази од Карловца бана,
0813 често бане на алату скаче.
0814 Узе Халил дугу пафталију
0815 па на бану нишан саставио,
0816 и тој пушци живу ватру даје.
0817 У Халила поклекоше руке,
0818 не погоди од Карловца бана
0819 већ алата куд се колан стеже.
0820 Паде алат кланцу Кукуровцу,
0821 ал’ се бане хитар догодио,
0822 алат паде а бане отпаде,
0823 па побјеже кроз јелово грање.
0824 У то доба Халил долетио
0825 и за руку дофати дјевојку,
0826 па се врати брду уз планину.
0827 Кад изиђе брду на планину,
0828 ето њега кроз јелово грање
0829 ђе ј’ Ђогата био оставио.
0830 Кад, Ђогата за јеликом нема.
0831 Халил туди има поуздање
0832 да се није Ђогат откинуо,
0833 одлетио пољу у дружину.
0834 Па отален проведе дјевојку.
0835 Докле сиђе на поље Марково
0836 кавге биле па се растуриле,
0837 подигла се тама у крајеве,
0838 скупљају се Турци Крајишници,
0839 све доносе своје рањенике,
0840 у крајеве мртве закопају,
0841 на камаре шићар састављају,
0842 јада било с обадвије стране.
0843 А кад Халил на пољану дође
0844 и доведе главиту дјевојку,
0845 онда Мујо говори Халилу:
0846 »О копиле, мој брате Халиле,
0847 што си пјеше а Ђогата нема?« 
0848 Онда Халил брату говораше:
0849 »Брате Мујо, ако бога знадеш,
0850 зар ти Ђогат није долазио,
0851 ја се јесам камен поуздао
0852 да ти се је Ђогат повратио.« 
0853 Онда Мујо говори Халилу:
0854 »Мој Халиле, мој брате од мајке,
0855 грдно си се, брате, преварио,
0856 у зо час си коња оставио,
0857 никад коња више видјет нећеш.
0858 Како свати прсли кроз планину
0859 то је неки коња потпазио,
0860 заробио косната Ђогата.« 
0861 Скочи Халил ко кад не сјеђаше,
0862 псује цури и оца и мајку:
0863 »У зо час си се лијепа породила!
0864 Брате Мујо, свег ми на свијету,
0865 ја ћу ходат па Ђогата тражит.
0866 Ако л’ видиш свог коња Ђогата,
0867 ти ћеш виђет и брата Халила.
0868 Ако коња не видиш Ђогата,
0869 ни Халила нигди виђет нећеш.« 
0870 Истом бјеше Халил у ријечи
0871 док испаде момак из планине,
0872 танку пушку носи на рамену,
0873 по имену Арнаут Османе.
0874 Танку пушку носи на рамену,
0875 далеко га Халил опазио,
0876 па још диље пред њим излетио:
0877 »Мој сестрићу Арнаутовићу,
0878 што с’ то, сине, тако одоцнио?
0879 Кад си био у гори зеленој,
0880 једа каква гласа за Ђогата?« 
0881 Онда Осман тихо говораше:
0882 »Мој даиџа, великијех мука,
0883 у зо час се цура испросила
0884 а у горе кавга затурила,
0885 буд изгибе чета и дружина,
0886 буд се добар Ђогат поробио,
0887 даиџи се крила саломила.
0888 Ја ти данас бијах у планини
0889 дока стаде тутањ кроз планину.
0890 Ја погледа црнијем очима
0891 док опази твојега Ђогата,
0892 добила га два Сандића млада
0893 два Сандића, двоје копилади,
0894 оба јашу на Ђогата твога.
0895 Седам пута од очију згађа,
0896 танка пушка, честа јеловина,
0897 ја не мого скинут ниједнога,
0898 побјегоше, коња одведоше,
0899 и одоше главом у Приморје.« 
0900 Кад то зачу Мујагин Халиле,
0901 он пролио сузе од очију:
0902 »Боже мио, муке и невоље,
0903 што ћу сада од живота свога.
0904 Еј Ђогате, три те клала вука,
0905 што си ми се дао уватити.« 
0906 Па с’ мртвије скидаше хаљине,
0907 с њихе свлачи па на се облачи.
0908 Онда Халил тихо говораше:
0909 »Збогом остај, питома Крајино,
0910 камен ће ти Халил долазити.« 
0911 Па извади сахат и њедара
0912 те га даде буљубаши Муји:
0913 »Брате Мујо, твојега ти здравља,
0914 подај сахат нашој старој мајци,
0915 нека гледа жељу од Халила,
0916 ја ћу трагом за Ђогатом ићи.« 
0917 Онда Мујо брату говораше:
0918 »А мој брате, нагојак Халиле,
0919 немој ићи трагом за ајваном,
0920 нека иде, нек га носе врази,
0921 било здравља твојему сердару,
0922 ја ћу бољег коња добавити,
0923 бољег, брате, коња од Ђогата.« 
0924 И то Халил ништа не слушаше,
0925 обадвије раширио руке,
0926 оде Халил дуго путовати,
0927 оста Мујо сузе лијевајућ
0928 окупљати силу и Крајину;
0929 те све своје мртве покопаше,
0930 рањенике своје понијеше,
0931 поведоше главиту дјевојку
0932 за Турчина Арап-Пашић Ибру
0933 и одоше сенту на Крајину.
0934 Сада да ти за Халила кажем:
0935 Оде момак дуго путовати.
0936 Ђе га бијел данак остављаше
0937 све дијете само борављаше
0938 докле сиђе бијелу Приморју.
0939 А кад паде пољу приморскоме,
0940 па Приморју паде на капију,
0941 из капије у ситне сокаке;
0942 хода момак ломнијем сокаком
0943 док допаде до пјане механе.
0944 Како момак у механу дође,
0945 како дође, божју помоћ виче,
0946 и сви су му здравље прифатили,
0947 и пуном га холбом дочекаше.
0948 Тамам момак живот повратио
0949 док пукоше на Примор’ топови.
0950 Онда Халил тихо говораше:
0951 »Ој бога ти, бирташице млада,
0952 какав адет у Приморју граду
0953 те пуцају на граду топови?« 
0954 Бирташица говори Халилу:
0955 »О бора ми, фисан Маџарине,
0956 добар адет у нашему граду,
0957 добили смо шићар од Турака.
0958 Дошла јуче два Сандића млада,
0959 с Турцима се јуче ратовали,
0960 од Турака коња задобили
0961 и сву турску земљу закарили,
0962 Хрњицима срце извадили,
0963 довели су Мујина Ђогата.
0964 Јуче Ђогат од Турака дође,
0965 бјеше овди од мора Латинка,
0966 од Леђана града бијелога
0967 и прекупи бијесна Ђогата,
0968 а Ђогата за осмак дуката
0969 и одведе коња до Леђена.« 
0970 Кад то зачу Мујагин Халиле,
0971 од очи му сузе полећеше,
0972 он на страну окренуо главу,
0973 па сакрио сузе од очију,
0974 да га Власи не би опазили
0975 да се не би јаду досјетили.
0976 Уто бијел данак пролазио,
0977 тамна ноћца на земљу панула,
0978 и Халила ферим прифатио,
0979 сву ноћ момак заспат не мере.
0980 Једва ноћцу био протурио.
0981 како зора лице помолила
0982 и бијели свијет опасала,
0983 скочи Халил од земље на ноге,
0984 танку пушку узе по сриједи,
0985 покрену се из Приморја равна.
0986 Лахко иде лугом зеленијем
0987 докле мору и лиману сиђе.
0988 Код мора се јунак заставио,
0989 сеир чини низ море галије
0990 док опази галиџију Ђуру.
0991 Онда момак из аваза виче:
0992 »О ђидијо, галиџија Ђуро,
0993 ишћерај ми на лиман галију,
0994 прифати ме, хоћу путовати.
0995 Вјера ти је, тврђа од камена,
0996 ако мене прифатити нећеш,
0997 прифатићу дугу пафталију
0998 што ми ждере литру тученика,
0999 пробићу ти на мору галију,
1000 потопићу тебе и дружину.« 
1001 Препаде се галиџија Ђуро
1002 па на лиман навали галију
1003 доклен крају и баиру дође,
1004 и прифати у друштво Турчина,
1005 па на лиман оде путовати.
1006 Код Халила добра срећа била,
1007 не бијаше далге ни облака
1008 док дубоки лиман пребродио.
1009 Кад се момак суха доватио,
1010 он зарови у џепове руке,
1011 и стотину извади дуката,
1012 па по томе тихо бесједаше:
1013 »Богом брате, галиџија Ђуро,
1014 нек ти жао останути неће,
1015 при путу сам, требају ми новци,
1016 мало ћу ти замедију платит,
1017 ал’ ме чекај за мало земана,
1018 ако буде среће и живљења
1019 те се овдут јопе здраво вратим,
1020 боље ћу те онда даровати.« 
1021 Онда каза ереизе Ђуро:
1022 »Јабанџија, да те нешто питам,
1023 да те питам, да ми право кажеш.
1024 Гледећи ти очи и образе,
1025 ти нијеси из земље Маџарске
1026 већ си Турчин од турске Крајине.
1027 И тако ти бога истинога,
1028 право ми се по истини кажи,
1029 вјера ти је тврђа од камена,
1030 никоме те проказати нећу
1031 а могу ти добро требовати.« 
1032 Онда Халил тихо говораше:
1033 »Богом брате, галиџија Ђуро,
1034 кад м’ оклињеш богом истинијем,
1035 да ти кажем име по истини,
1036 а кунеш се твојом вјером тврдом
1037 да ме ником проказати нећеш,
1038 бог је вјера тврђа од камена,
1039 студен ће се камен растворити,
1040 јунак неће вјеру преврнути.
1041 Баш ћу ти се по истини казат,
1042 ко сам јунак и од ког сам града.
1043 Ја сам Турчин од турске Крајине,
1044 по имену Мујагин Халиле;
1045 у мене се Ђогат поробио
1046 па ја трагом идем за Ђогатом,
1047 хоћу јунак до Леђена сићи.
1048 Богом брате, галиџија Ђуро,
1049 чекај мене мору на обалу.
1050 Ако мене тврдо дошло души,
1051 могу мене Власи потпазити,
1052 кад год дођем дубоку лиману,
1053 нека нађем готову галију.« 
1054 Онда каза са галије Ђуро:
1055 »Хвала богу и данашњем дану
1056 кад ваљаста доби побратима,
1057 баш Турчина из турске Крајине.
1058 Побратиме, Мујагин Халиле,
1059 вјера ти је тврђа од камена,
1060 чекаћу те четири године,
1061 кад год мору и лиману дођеш
1062 готова је на мору галија;
1063 возићу те како брата свога,
1064 ја ти паре ни динара нећу;
1065 туђа земља калауза нема,
1066 теби паре могу требовати.« 
1067 То рекоше па се загрлише,
1068 у бијело лице пољубише.
1069 Оста Ђуро да чува галију,
1070 оде Халил дуго путовати.
1071 Лахко конак до конака гради
1072 докле паде пољу леђенскоме.
1073 И зелено поље прегазио,
1074 па Леђену паде на капију.
1075 А кад граду на капију дође,
1076 ту стајаше седам капиџија,
1077 и чувају на граду капију.
1078 Заставише Мујина Халила
1079 па овако момку говораху:
1080 »О ђидијо, кикав Маџарине,
1081 гледајући, ти си јабанџија,
1082 диље амо пролазити нећеш
1083 док не кажеш све седам језика.« 
1084 Код Халила добра срећа била,
1085 све језике момак умијаше,
1086 три језика на капију каза,
1087 па пропаде граду на капију.
1088 И ето га ломнијем сокаком,
1089 докле паде до пјане механе.
1090 Како момак у механу дође,
1091 како паде, божју помоћ виче,
1092 и сви су му здрављем прифатили.
1093 Сједе момак колу и трпези
1094 и подвикну једну олбу вина.
1095 Вино пију, разговарају се.
1096 Далматинци сохбет затурили:
1097 »Боже мили, чуда великога,
1098 скоро дошла краљица Влахиња
1099 ето тамо била у Приморје,
1100 Приморани коња задобили,
1101 добра коња, бијесна Ђогата,
1102 Ђогат, кажу, био у Турака.
1103 Кад су њихна коња задобили,
1104 сва се турска земља окахрила,
1105 па га наша госпа прекупила,
1106 тог Ђогата за осмак дуката,
1107 довела га до Леђена града.
1108 Хујевит се Ђогат догодио
1109 ником не да себи улазити,
1110 не да на се тимар ударити,
1111 ни студене воде понудити.
1112 Па краљица ријеч истурила:
1113 кога би јој Ђогат заволио
1114 те би му се мога удворити,
1115 добру коњу измет учинити,
1116 сретна би га млада оставила.« 
1117 Онда Халил тихо бесједаше:
1118 »Боже мили, чуда великога,
1119 да ли знаде леђенска краљица
1120 кад би мене добро запазила
1121 и добријем даром угледала,
1122 ја сам често по чети ходио
1123 и Турцима штету направио,
1124 били су ме Турци уватили,
1125 тавнова сам за седам година
1126 док су Турци мене отпустили,
1127 пазио сам Турке Крајишнике
1128 како пазе коње од мејдана.
1129 Ја бих мога бити код Ђогата,
1130 добру коњу измет учинити.« 
1131 Халил мисли нико не чујаше,
1132 то зачула леђенска краљица.
1133 Мало стало, дуго није било
1134 док падоше два лака солдата:
1135 »Маџарине, госпоја те виче!« 
1136 Скочи момак ко кад не сједаше
1137 и ето га ломнијем сокаком
1138 дока паде каменој биљарди,
1139 и краљици у одају дође,
1140 капу скиде, под пазухо тура,
1141 госпоји се смјерно поклоњаше.
1142 И госпоја тихо бесјеђаше:
1143 »Маџарине, погинуо лудо,
1144 одакле си, од земље које си,
1145 и како те по имену вичу,
1146 којега си фиса и племена?« 
1147 Онда Халил тихо бесјеђаше:
1148 »О госпојо, леђенска краљицо,
1149 ја сам јунак од Заде крваве,
1150 мене вичу Јован-барјактаре,
1151 ја ти куће ни кућишта немам,
1152 Турци су ме тешко раскућили;
1153 сад се скитам од града до града
1154 те за себе тражим господара
1155 ја ђе би се хљебом оранија.« 
1156 Онда вели леђенска краљица:
1157 »О копиле, фисан Маџарине,
1158 гледајући твоје очи вране,
1159 ти нијеси фисан Маџарине
1160 вам си Турчин од турске Крајине.« 
1161 Кад то зачу Мујагин Халиле:
1162 »Шут’, госпоја, камена ти стала,
1163 не турчи ме данас без невоље,
1164 кад ми није никаке невоље,
1165 нијесу ме Турци заробили.
1166 Што ми очи весело гледају,
1167 за то ти се оклињати нећу:
1168 мати ми је крчмарица била
1169 на тромеђу Турске и Маџарске,
1170 па је била одвише лијепа,
1171 често Турци по чети ходили,
1172 често пили, ту се увраћали,
1173 већ ако је кога припустила,
1174 то су мене Турци начинили
1175 те ми очи весело гледају.« 
1176 Док краљици памет претурио,
1177 онда госпа говори Халилу:
1178 »О мој сине, Јован-барјактаре,
1179 ти кад би се мога поуздати
1180 и Ђогата послужити мога,
1181 ја би тебе сретна оставила.« 
1182 Онда Халил тихо бесјеђаше:
1183 »Фала госпо, дуго жива била,
1184 ти подвикни слуге и сеизе,
1185 нек отворе на подруму врата
1186 да опробам срећу код Ђогата,
1187 неће ли ме Ђогат прифатити,
1188 не би л’ бог до срећа донијела,
1189 не би л’ јунак мјесто извадио
1190 код васке се хљебом охранио.« 
1191 То краљица једва дочекала
1192 и на слуге вику учињела:
1193 »Ид’ отворте на подруму врата,
1194 поведите мојега Јована,
1195 нека проба срећу код Ђогата!« 
1196 И одоше, врата отворише.
1197 Тамам Халил пође до ајвана,
1198 јер га добар Ђогат не познаде,
1199 на Халила тевдил одијело,
1200 па му не да ни на врата доћи,
1201 бије ногом а коље га зубом.
1202 На њег Халил турски говораше
1203 да се не би Власи досјетили:
1204 »Еј Ђогате, моје ране љуте,
1205 ђе си пао у каурске руке,
1206 зар ти мене познати не мереш?
1207 Ја ако сам рухо мијенио,
1208 ја нијесам вјеру полажио.« 
1209 Ђогат, ајван, зборит не могаше,
1210 ал’ знаваше што Халил вељаше,
1211 ни десницом ногом не мицаше.
1212 Одма Халил до Ђогата дође
1213 па сребрену узе кешагију,
1214 на Ђогата длаку отворио
1215 а прашину водом изгонио,
1216 јер се дуго није тимарио,
1217 у сунђер му воду извадио
1218 а чаршафом длаку положио,
1219 ћебе баци а седло набаци,
1220 па свилене потеже колане,
1221 заложи га ђемом студенијем,
1222 изведе га на ситне сокаке,
1223 па посједе коњу на сриједу.
1224 Све краљица гледа са пенџера.
1225 Кад се Халил дограби сокака,
1226 вид’ Халила, ђавољега сина,
1227 већ му ђаво не да сидјет с миром,
1228 све се миче у Ђогата тиче,
1229 жаван му се Ђогат помамио,
1230 од бијеса нема мировања,
1231 по два копља у висину скаче,
1232 по четири ломнијем сокаком.
1233 Из чавли се ватра осипаше,
1234 из нождара бију пламенови,
1235 обадвије хрње растурио.
1236 Да савије бугар-кабаницу,
1237 не би коњу хрње напунило,
1238 јер ј’ страхота у њега гледати
1239 а камоли на њему јахати.
1240 Кад краљица виђе са пенџера,
1241 одвише јој врло мило било,
1242 па овако млада говорила:
1243 »Хвала богу и данашњем дану,
1244 кад сам турска крила саломила,
1245 и добра им коња одузела.
1246 Сад не жалим што сам паре дала.
1247 Довете ми мог Јована сина!« 
1248 Одлећеше влашки перјаници:
1249 »Е, Јоване, тебе госпа виче!« 
1250 И кад Халил на биљарду дође,
1251 госпоји се смјерно поклоњаше,
1252 а госпоја њему говораше:
1253 »О Јоване, моје чедо младо,
1254 кад је тебе Ђогат заволио
1255 те ти мореш пазити Ђогата,
1256 што најволиш да ти данас дадем?« 
1257 Онда Јован тихо бесјеђаше:
1258 »О госпоја, леђенска краљице,
1259 што год дали, дуго живи били,
1260 нек се смирим и хлебом охраним,
1261 ја захране боље и не тражим,
1262 јер је мојој дотужило души,
1263 јуначке ме ноге забољеле
1264 путујући од града до града
1265 и тражећи за се господара.« 
1266 А госпоја њему говораше:
1267 »О мој сине, Јован-бајрактаре,
1268 јеси ли се Јово оженио,
1269 би л’ се био каил оженити?« 
1270 Онда Халил раменима згиба
1271 а госпоји тихо одговара:
1272 »Прођ’ се, госпо, што то бесједите,
1273 срамота ме с вама говорити,
1274 ал’ питате, ваља одговарат.
1275 Истина је, ја бих каил био,
1276 ал’ не имам паре готовине
1277 већ још имам бирташици дужан,
1278 попио сам а платио нисам.« 
1279 Онда вели леђанска краљица:
1280 »О копиле, Јово-барјактаре,
1281 добро ти си јуче уранио,
1282 уранио и бога молио
1283 и добре се среће окотио.
1284 Добила сам коња од Турака,
1285 несретан је, ником доћи не да,
1286 видим да си јунак добар од мејдана,
1287 лијеп јеси ко свака дјевојка;
1288 једну ћерку у кавазу храним,
1289 мојом ћу те шћери оженити,
1290 држаћу те ко и сина свога,
1291 на тебе ћу круну ударити,
1292 а моју ти земљу поклонити.
1293 Године су мене освојиле,
1294 суди, море, мојом државином!« 
1295 То се Халил врло засрамио,
1296 па у њедра очи оборио.
1297 А краљица дикат учињала,
1298 па добави старог југовдара,
1299 и састави ђаке и попове,
1300 те вјенчаше Луцу за Јована,
1301 на сребрену турише столицу,
1302 а златну му круну натурио.
1303 Припалише на граду топове,
1304 те пуцаше три бијела дана,
1305 краљу шенлук, држави весеље.
1306 Оде Халил кретат краљевином,
1307 сав им стари бидет оборио,
1308 и наново данак ударио.
1309 Сиротиња тешка говораше:
1310 »Нови краље, дуго нам живио!« 
1311 Суди момак за годину дана,
1312 за годину, друге половину.
1313 Кад је друге пола напунио,
1314 тешке Халил мисли премишљаше,
1315 како би то госпу преварио,
1316 ил’ би сишо дубоку лиману.
1317 Једно јутро момак поранио
1318 па краљици у одају дође.
1319 Како дође, добро јутро виче,
1320 и госпоја боље прифатила:
1321 »Буди здраво мој зете Јоване,
1322 што с’ то к мене јутрос поранио?« 
1323 И Халиле тихо бесјеђаше:
1324 »Мајко моја, дуго жива била,
1325 ја сам ноћас мучан сан видио,
1326 ђе се пољем магла уватила
1327 о ладна се мора пружила,
1328 па се наше куле прифатила,
1329 и небеске полећеше муње,
1330 па у нашу кулу ударише,
1331 сву на’ бутум кулу оборише,
1332 само оста од злата јабука.
1333 Ја се бојим и зла од горега.
1334 Ми смо дуго крила распустили,
1335 и бијеле перке лабудове,
1336 ево пуна годиница дана,
1337 е година, друге половина,
1338 наши стоји дванаест ђемија
1339 на дубоку морскому лиману,
1340 ми не шћесмо до лимана сићи,
1341 ни видјети на мору ђемије,
1342 да у води нису поштећене.
1343 Ми смо, јера, врага узајмили,
1344 избавили коња од Турака
1345 и сву турску земљу окарили,
1346 окахрили па је осрамили,
1347 ја се бојим хиле од Турака,
1348 јер су Турци за нас зажалили,
1349 да се не би Турци покупили
1350 па се свукли у морске отоке,
1351 навалили на море галије,
1352 преко мора претурили војску,
1353 порад хладна мора и отоке,
1354 попалили наше чардакове,
1355 па на Леђан нама ударили,
1356 велику нам штету направили,
1357 раздвојили и мило и драго,
1358 а исјекли и старо и младо.
1359 Кад бисте ме шћели послушати
1360 и љубавни изум поклонити
1361 да спремимо коње и кочије,
1362 ви сједите госпе у кочије,
1363 ја ћу спремит вилена Ђогата,
1364 и јест нам се Ђогат залежао,
1365 да полако до мора сиђемо,
1366 уходимо на мору галије,
1367 на галије наше ереизе.« 
1368 Госпоја се каил учињела
1369 и Халилу изум поклонила.
1370 Одма Халил перјанике виче,
1371 и на њихе вику учинио:
1372 »Опремите сребрене кочије,
1373 увежите два врана гаврана,
1374 што их двапут у години вежем
1375 када славном манастиру пођем
1376 кад се свете летурђије служе
1377 и на Турке држимо деније.« 
1378 То одоше, кочије спремише,
1379 увезаше два добра витеза,
1380 накупише за хашлука блага.
1381 Спреми Халил бијесна Ђогата,
1382 не шћаваше водити солдата.
1383 Ал’ га друга обић не могаше
1384 јер се Власи могу досјетити,
1385 па им даде изум и наредбу,
1386 отворише бијеле касарне,
1387 изведоше силовиту војску,
1388 поћераше бељемез топове,
1389 посједаше госпе у кочија.
1390 Халил свога посједе Ђогата,
1391 око њихе силовита војска,
1392 и одоше пољем зеленијем.
1393 Све идоше док мору сидоше.
1394 Кад сидоше мору и лиману,
1395 у отоку оставише војску,
1396 њихе ето мору и баиру
1397 да сеире море и ђемије.
1398 Тамам Халил до баира дође,
1399 опази га ђемиџија Ђуро;
1400 чим га виђе, одма га познаде,
1401 од галије до баира дође.
1402 Обадвије раширио руке
1403 да загрли побратима свога.
1404 На њег Халил грчки одговара:
1405 »Побратиме, погинуо лудо,
1406 ку’ ћеш амо, очи пожелио,
1407 силе са мном домислит се може,
1408 већ ти спремај на мору галију,
1409 ако да бог те бјегат могнемо.« 
1410 Онда Ђуро сигура галију
1411 а госпоји Халил проговара:
1412 »О госпоја, ко и моја мајка,
1413 де ти сједи у кочије млада,
1414 де ти мало до отоке сиђи,
1415 из отоке покрени нам војску,
1416 нек војници до лимана дођу,
1417 нек их ладе из мора вјетрови,
1418 вруће их је сунце освојило.« 
1419 А госпоја до кочија дође
1420 па подвикну кочијаша свога
1421 и поврати кола у отоку.
1422 Онда Халил тихо проговара:
1423 »О Луција, моја вјерна љубо,
1424 хоћемо л’ се возат по лиману?« 
1425 Дјевојка се каил учињела
1426 и униђе цура у галију.
1427 Халил свога наведе дората.
1428 Онда Халил тихо проговара:
1429 »Слатки брате, галиждија Ђуро,
1430 бјегај, брате, низ море дебело.« 
1431 Одма Ђуро покрену галију,
1432 па на море стаде бијегати.
1433 Онда Луца говори Халилу:
1434 »Срце моје, нејачак Јоване,
1435 вичи нашег галиџију Ђуру
1436 нек далеко не гони галије,
1437 ја се бојим од више несреће
1438 побиће се по небу облаци
1439 а низ море ударит вјетрови,
1440 море далга отурит галију,
1441 пребацит нас на турску границу,
1442 тамо, кажу, турске чардакове,
1443 могу наске задобити Турци.« 
1444 Онда Халил тихо говорио:
1445 »О Луцијо, леђанске краљице,
1446 кад б’ не било по небу вјетрова,
1447 кад нас не би далга отурила,
1448 ти ћеш ићи сенту на Крајину,
1449 ја ако сам рухо мијенио,
1450 ја нијесам вјере преложио,
1451 велика ме нужда наћерала
1452 те сам себи име мијенио,
1453 ја сам Турчин од турске Крајине.« 
1454 Тамам Халил бјеше у ријечи,
1455 окрену се здесна и слијева
1456 док опази четири галије,
1457 сви га гоне морем дебелијем.
1458 Онда Халил тихо говораше:
1459 »Брате богом, галиџија Ђуро,
1460 за нама се поћер натурио,
1461 живо гони лиманом галију,
1462 не би л’ бог до срећа донијела
1463 не би ли се суха дофатили,
1464 по суху је лакше ратовање.« 
1465 Већ идоше, море пребродише;
1466 тамам бјеху крају до баира,
1467 док са мора силу опазили
1468 ђе им Турчин хоће побјегнути,
1469 нут од бога велике несреће,
1470 кад на мору пукоше топови,
1471 све се зачу по морској отоки
1472 развија се јека по брдима,
1473 дође бехар у Орлић-планину.
1474 У планини силе од Маџара,
1475 ту б’јаше четрест чардакова,
1476 и у њима четрест харамбаша,
1477 сваки храни по стотину друга.
1478 Све зачуше влашке карауле
1479 па одоше попуциват лунте,
1480 караула караулу виче,
1481 све полеће редом поселица
1482 сва се влашка земља задрмала.
1483 Кад се Халил добавио суха
1484 па посједе бијесна Ђогата,
1485 а за собом забаци дјевојку,
1486 па уз море окрену Ђогата
1487 шћаше бјежат уз морске отоке,
1488 кад погледа црнијем очима,
1489 док велику силу опазио,
1490 ту идаше Токулија бане
1491 и за њиме силовита војска.
1492 Он низ море окрену Ђогата,
1493 шћаше бјежат низ морске отоке,
1494 док опази Ајвар-ђенерала
1495 и за њиме силу опазио.
1496 Онда Халил застави Ђогата,
1497 па пролио сузе од очију,
1498 и овако тихо говораше:
1499 »Авај мене до бога милога,
1500 ето муке и невоље љуте
1501 уз отоке бјежати не могу
1502 јер ме чека Токулија бане,
1503 низ отоке бјежати не могу
1504 доље чека Ајвар-ђенерале,
1505 за њим има силовита војска,
1506 погубиће ил’ уватит жива.
1507 Уз планину бјежати не могу,
1508 ту ме чека четрест чардакова,
1509 у сваком су каурски пандури;
1510 да немају пушке ни сабаља,
1511 ни брзога праха ни олова
1512 убиће нас дрвљем и камењем.
1513 Да сам твица па да имам крила,
1514 сви ђаволи да су калаузи,
1515 све да су ми посестриме виле,
1516 данас никуд побјећи не могу,
1517 ни бијела заклонити лица,
1518 само данас ваља умријети.« 
1519 Онда Луца тихо говораше:
1520 »О Халиле, срце из њедара,
1521 вакта нема стајат ни мислити,
1522 јер су све три силе полећеле,
1523 сад ће прићи четврте галије,
1524 из галија силе излазити,
1525 бит ће више мука и невоља.
1526 Хвале коња, бијесна Ђогата,
1527 да га нема бољег на свијету,
1528 а ни теби покудбине нису.
1529 Ако си се силе уплашио,
1530 ти разјаши бијесна Ђогата,
1531 па ти бјежи мору под обалу,
1532 те се сакри у рогозну шашу,
1533 а дај мени изум и Ђогата
1534 и ту оштру сабљу на гајтану,
1535 ја ћу данас за те ратовати.
1536 А ако си срца јуначкога,
1537 скини мене од коња Ђогата,
1538 па ме тури мору под обалу,
1539 насијеци те рагозне шаше,
1540 те ми сакри лице и тијело,
1541 а ти јаши бијесна Ђогата,
1542 ћерај коња уз морске отоке
1543 па ти срети Тукулију бана,
1544 на тебе ће ватру оборити.
1545 Ако било од бога суђено
1546 те те могне ватра разминути
1547 у логор ћеш наћерат Ђогата,
1548 његову ћеш прекршити војску.
1549 Па на страну исћерај ајвана,
1550 те одмори себе и Ђогата.
1551 Па ћеш опет поћерат ајвана,
1552 ударит ћеш поред мора ладна.
1553 Када будеш мору до обале
1554 ја ћу мало шашу размакнути
1555 и бијело лице помолити,
1556 јуначко ти срце напунити,
1557 па ти ајде низ отоке равне,
1558 и ти срети Хајвар-ђенерала,
1559 његову ћеш преломити војску.
1560 Па на страну ишћерај Ђогата,
1561 одморит ћеш себе и ајвана.
1562 Па ти опет посједи Ђогата,
1563 доћерај га мору до обале.
1564 Ја ћу опет шашу размакнути,
1565 ја ћу бјеле дојке помолити,
1566 одвише ти срца напунити,
1567 па ти крени коња уз планину,
1568 ти на влашке удри карауле.
1569 Ако теби добра срећа била,
1570 те ти здраво уз планину сиђеш,
1571 лети брже на турску границу,
1572 купи војску, ајде у отоку.
1573 Чекаћу те мору под обалом,
1574 јести нећу, воде пити нећу!
1575 Ал’ ако ти суђен данак дође,
1576 Те погинеш у Орлић-планини,
1577 вјера ти је тврђа од камена
1578 ником млада допанути нећу,
1579 ја ћу бити мору под обалу,
1580 очи завит, у воду скочити,
1581 гледат нећу бијела свијета.« 
1582 То Халилу гајрет долазио,
1583 од Ђогата коња осједаше,
1584 скиде цуру од коња Ђогата,
1585 па је тури мору под обалу,
1586 па насјече те рогозне шаше,
1587 сакри добро цуру под обалу,
1588 па допаде, посједе Ђогата,
1589 окрену га уз морску отоку.
1590 Дочека га Токулија бане,
1591 на њ’га пролом живи оборише,
1592 а код момка добра срећа била,
1593 нит прифати њега, ни Ђогата.
1594 Куд год гони кроз логор Ђогата,
1595 иза себе сокак остављаше.
1596 Па на страну исћера Ђогата,
1597 оде коња одмарати свога.
1598 Нуто сада јада од Крајине!
1599 Подигао се буљубаша Мујо
1600 и све редом молио сердаре,
1601 све шездесет подиго сердара,
1602 окупили сву бутум Крајину,
1603 па извео брду на планину.
1604 Сви гледају Мујина Халила
1605 које јаде уз отоку гради.
1606 Онда Мујо тихо бесјеђаше:
1607 »Ајте, браћо, ако бога знате,
1608 велика је сила од Каура,
1609 хоће брата погубити мога,
1610 погубити ил’ га уфатити.« 
1611 Сва Крајина каил полазити,
1612 бег Мустај-бег тихо проговара:
1613 »Курво једна, стара људурино,
1614 ја ти не дам изун и ордије,
1615 већ сте мене луда оставили
1616 слушајући лафе и бесједе
1617 све за тебе и Халила твога
1618 и вашега бијесна Ђогата
1619 да вас нема бољи у свијету.
1620 Ето данас нама Видовдана,
1621 да видимо твојега Халила
1622 и твојега бијесна Ђогата.« 
1623 Па кад Халил одмори Ђогата,
1624 наћера га низ морску отоку,
1625 те сусрете Ајвар-ђенерала,
1626 на њег живу ватру оборише.
1627 И код њега добра срећа била,
1628 нит прифати њега ни Ђогата.
1629 Куда год момак пролазаше,
1630 иза њега сокак остајаше
1631 и лешине с обадвије стране.
1632 Па на страну ишћера Ђогата,
1633 опет Мујо на планину виче:
1634 »Хајте, браћо, ако бога знате,
1635 јунак Халил, карара му нема,
1636 добар Ђогат да му пара нема.« 
1637 Онда вели беже Личанине:
1638 »Стани, курво, буљубаша Мујо,
1639 да ја видим твојега Халила,
1640 и твојега бијесна Ђогата ─
1641 ласно му је по отоци скакат ─
1642 докле пође уз Пролом-планину,
1643 док удари на четрест чардакова,
1644 онда ћу вам видити јунаштво.« 
1645 Вид’ Халила, весела му мајка,
1646 опет коња посједе Ђогата,
1647 доћера га мору до обале.
1648 Вид’ Латинке, ујели је вуци,
1649 више себе шашу размакнула,
1650 и бијеле дојке помолила
1651 и још више му срце напунила.
1652 Ондар момак окрену Ђогата
1653 кроз проломе, кукавице сиње,
1654 сам говори а сам одговара:
1655 »Е, Проломо, проклета планино,
1656 да ли ћу те моћи погазити?« 
1657 Уз планину поћера Ђогата.
1658 Како коме долази чардаку,
1659 све му бјеше гора заломљена,
1660 иза јела ватра удараше,
1661 бије пушка ко из неба крупа,
1662 нит прифаћа коња, ни јунака.
1663 Док излеће брду на планину,
1664 до широка поља Ахметовца,
1665 нуто муке и невоље љуте,
1666 већ Халила забољеле руке
1667 а Ђогата глађа освојила,
1668 добар Ђогат маћи не могаше.
1669 Халил коња расједе Ђогата,
1670 па чупаше маха од камења,
1671 те залаже бијесна Ђогата.
1672 Већ мисљаше да је побјегнуо
1673 док уз поље јека ударила.
1674 Кад погледа црнијем очима,
1675 док уз поље јаде опазио,
1676 док ево ти Чмање аранбаше,
1677 на алату врата чангаласта,
1678 све га грива туче по копити,
1679 и за њиме силовита војска.
1680 Колико је Чмањо осилио,
1681 пред војском је дуго раставио,
1682 танка пушка не би дотурила,
1683 у руке му копље костоломно,
1684 забацује небу под облаке,
1685 у бијеле дочекује руке,
1686 а дере се грлом и авазом:
1687 »О копиле, Мујагин Халиле,
1688 да си бјежа за недељу дана,
1689 опет би те мога сустигнути!« 
1690 Кад то виђе Мујагин Халиле,
1691 он одјекну са срца својега,
1692 грозне сузе проли од очију.
1693 Сам говори а сам одговара:
1694 »Авај мени до бога милога,
1695 већ кад мишља да сам побјегао,
1696 онда вакат дође умријети!
1697 Еј, Крајино, ватром изгорела,
1698 ђе од тебе не има помоћи!
1699 Јарко сунце нависоко ти си,
1700 брате Мујо, надалеко ти си,
1701 јарко сунце ти пониже сиђи,
1702 брате Мујо, ти поближе приђи.
1703 И да ти се, брате, нагледати
1704 свог Халила, брата рођенога,
1705 на каке са јаде ударио.« 
1706 Па Ђогату тихо говораше:
1707 »Еј, Ђогате, моје десно крило,
1708 глађа те је вома освојила,
1709 ал’ се ни ја напојио нисам.« 
1710 Па у страху посједе Ђогата,
1711 навали га низ поље зелено,
1712 и сусрете Чмању Маџарина.
1713 Одвише се бјеше уплашио
1714 и у страху сабљу доватио,
1715 од себе га сабљом удараше,
1716 на дохвату, по десном рамену,
1717 двије поле пале низ алата.
1718 Онда Беже из планине викну:
1719 »Међер јунак, карара му нема!« 
1720 Низ планину навали Крајина
1721 и сиђоше пољу Ахметовцу,
1722 сћераше се низ Пролом-планину,
1723 док спадоше у морску отоку.
1724 Нуто сада јада изненада:
1725 Ту бијаше Токулија бане,
1726 и сустиго Ајвар-ђенерале,
1727 пребродила на мору галија,
1728 из галија отворена војска,
1729 из планине избили пандури,
1730 сву отоку морску напунили.
1731 Каури се љути намјерили
1732 кад се сјави уз поље Крајина.
1733 Из отоке ватра ударила,
1734 амам боже, немила састанка!
1735 Стоји звека бриткије сабаља,
1736 тешка хрска виткије ребара.
1737 Млого Влаха а мало Турака,
1738 велика их ватра освојила,
1739 одоше се дјеца препадати,
1740 од добрије коња осједати,
1741 и бијело лице заклањати.
1742 Продире се Беже са Лабуда:
1743 »Копилади, моји Крајишници,
1744 а што сте се ватре уплашили,
1745 видите ли својима очима
1746 каконо се небо растворило,
1747 од џенета отворила врата,
1748 долијећу џенетске хурије,
1749 и доносе златне пештемаље,
1750 шеитима прифаћају душе.
1751 Благо ономе ко ће погинути,
1752 своје кости води оставити,
1753 јунаштвом га људи спомињати.« 
1754 То Крајини гајрет долазио,
1755 на добре се коње управљаху
1756 и за криве сабље прифаћају.
1757 Паде магла од неба до тала,
1758 ни брат брата познати не мере
1759 а камоли Турчин Каурина.
1760 По чему се познаваху Турци?
1761 Турци вичу азрети Алију.
1762 По чему се познају Каури?
1763 Они вичу: »Јесус и Марија.« 
1764 Продире се Тале са Кулаша:
1765 »Данас води не помажу свеци,
1766 вем бог јаки и оштрица ћорда.« 
1767 Кавга била четири сахата,
1768 кавга била па се растурила,
1769 одбила се пушка у крајеве.
1770 Јада било с обадвије стране,
1771 ал’ Крајина прије ратовала,
1772 па не броје ко је погинуо,
1773 већ на ком је мејдан остануо.
1774 Покупише мртве, покопаше,
1775 рањенике своје понијеше,
1776 и из шаше цуру извадише,
1777 и отален у киту сватове.
1778 Уз отоку свати ударише,
1779 и одоше сенту на Крајину.
1780 Ето пјесме, ето разговора,
1781 не знам више, родиле ми вишње,
1782 а ни диље, родиле ми диње,
1783 брдом диње, долом лубенице,
1784 љубиле ме лијепе дјевојке,
1785 удовице често долазиле,
1786 пушћенице и не одлазиле!



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, Из рукописне оставштине Косте Хермана, редакција, увод и коментари Ђенана Бутуровић, Сарајево, 1966.