Јован Таут
| Јован Таут (1941) Писац: Димитрије Љотић |
| поднаслов — народни учитељ |
Нисам могао мислити да ћу драгом Јовану Тауту писати некролог. Тауту писати некролог. Сурово време у коме живимо донело ми је то болно изненађење.
Не знам, у мученичком нашем венцу, скромнијега, трагичнијега лика од лика Јована Таута, народног учитеља из села Миријева, код Александровца пожаревачког.
Не знам човека способнијег да се без једне речи жртвује за друге, него што је био Јован Таут.
Он је под увек једном упорном маском свога лица носио истовремено одлучност, доследност и пожртвовање.
Он није сматрао себе само учитељем поверене деце. Село у коме је радио и крај у коме је било село он је сматрао пољем свога свестраног рада.
Почео је са задругарством. И ту је брзо дошао у сукоб са разним, мањим и главнијим људима, који живе од задругарства. Његов честити и несебични рад у задругарству учинио је да буде прогоњен из краја у коме је дотле радио.
Прешао је у смедеревски крај. Ту смо се упознали. Он је био учитељ и домаћин.
Радио је у школи, а радио и на њиви, по свршеном послу у школи да би тако показао селу да је он њихов, не господин, већ неко који предњачи у добром сељачком послу. Цео сељачки домазлук он је сматрао да мора учитељ познавати као што га сељак познаје. Радио је у задругарству смедеревског краја предано, пожртвовано, до самозаборава као што нико осим Јована Таута није умео ни могао, — и све без много речи.
1935. године о посланичким изборима, зато што се владиним људима замерио својим зборашким ставом, Јован Таут бива премештен из села Шалинца (где се упознао и здружио са покојним дивним нам другом, Петром В. Грујићем, кога као добровољца убише код села Вучја, пред Христовом црквом, комунисти), у пожаревачки крај.
Ту наставља свој предани просветитељски рад наш дивни Јован Таут. И под каквим приликама. Ствари му продају, домаћинство му се растиче, с породицом се раздваја. И од тог времена удар за ударом га постиже, али никад не обара.
Прво му умире девојчица. Сломила руку те услед тога настане тровање крви. Док јаве Јовану већ је доцкан. Он долази и девојчица му на рукама издише. Неми бол га раздире. И он иде на гробље добија место за гроб и ником не да да га копа. Саме родитељске руке копају вечни дом ћерци као колевку што би градиле. А кад је сахранио онда се баца на рад са дивљом помамом, да би у телесним мукама угушио свој тешки бол.
Затим му умире син Димитрије, већ младић, од туберкулозе. Нисам ни знао за тај његов страшан губитак. Никоме ништа није јављао, Сахранио га овде у Београду.
Како је то чинио не знам, нисам ни могао ни хтео питати. Сазнао сам за смрт Димитријеву једне вечери, јануара 1940. у Петровцу, по свршеном збору, кад сам изишао у мрак, на улицу. Једна рука је потражила моју и стегла је и ја сам тада угледао свог доброг Јову Таута.
— О мој Јово! — рекао сам му место поздрава.
— А ја Димитрија изгубих! — би његов одговор.
— Како? — рекох запрепашћен.
— Тако! — одговори скрушено и већ мирним болом отац Димитријев.
И док сам ја јадиковао и над рано изгубљеним младићем и над родитељским болом мајке и оца, он је већ прекидао и говорио о нашем раду и ја сам осећао да тај велики јунак схвата рад и борбу као средство за одстрањивање очајања — и поклонио сам му се сасвим дубоко.
Али већ се назирао, у то време, црвени одблесак огромног пожара што је запалио био Европу. Заједно са осталим друговима он је узео на себе да чува своју отаџбину да се и она не запали. Доказивао је неуморно да је то непотребно. Доказивао је да је то преопасно. Доказивао је и да моћни и лукави Редитељ светске драме то жели, а ми од тога баш треба да се бранимо.
Исмеван, гоњен, пљуван, као и остали другови, Јован Таут је вршио своју дужност, увек на свој, смерни али упорни начин.
Ништа, као што знамо, није помогло. Рад „голема нашег сагрешења” спустила се густа ноћ над нама, пресецана црвеним пожарима и потмулом и тешком грмљавином која прати рушења великих ствари.
Јован Таут се није изгубио. Он није као дивни мудрац исто тако смерни човек, Душан Стојановић, учитељ погинуо 6. априла, — он је преживео наш државни слом. Отишао је у своје место међу своје ђаке и своје сељаке, да их чува од зла, мудром својом речју и честитим својим животом. Сад је, мислио је он, настало време тихог и сложног рада српског народа. Ово га једино може подићи и спасти.
Али разорне силе раде и даље на пропасти нашој. Богати људи из његовог краја не бране се од комуниста, а сироти Јован Таут, радник и мученик, устаје и брани своје село. Међутим одбрана је слаба, а навала јака. И он напусти своје село и уписује се у добровољце, у 6. добровољачки одред. Са овим одредом он се бори с пушком у руци против комунистичких банди. Заједно са осталим оружаним одредима и родољубивим четницима овај одред ослобађа пожаревачки округ од комуниста. Тада се Јован Таут враћа опет своме селу. Ту ради сад удвојеном снагом на организацији безбедности с једне и на моралном пречишћавању села с друге стране.
Ту га и смрт затиче. Разуме се од комуниста. Не знамо још како је дошло до тога, како су га комунисти успели да убију. Само знамо да је Јован Таут погинуо.
Оставио је за навек своју породицу коју је ради свију нас жртвовао.
Оставио је своју школу.
Оставио је своје село.
Оставио нас своје другове, које никад и низашто није остављао.
Убили су несрећници честитог апостола и истинског учитеља, Јована Таута.
Знамо ми да то није последња жртва коју дајемо, као што није ни прва.
Али ретко која је тако тешка, иако су све тешке, као што је ова.
Дивни, смерни, неустрашиви, упорни јуначе и друже. Јоване Тауте, опрости друговима својим, а Бог милостиви нека те прими у лик изабраних, ти одиста преретки човече и учитељу.
Извор
[уреди]- Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.