Јесен (Ламартин)

Јесен  (1899)  Писац: Алфонс де Ламартин, преводилац: Војислав Илић

Здраво, украшен луже остатком зеленила!
Последњи лепи дани што нам вас небо своди!
Увело лишће, здраво! Јесењи дах мртвила
Уз тешки бол пристаје и моме оку годи.

Усамљен стазом ходим, пун болних сањарија,
Последњи пут бих вид’о, док зрак не клоне сниже,
То сунце бледолико, нејасна светлост чија
Кроз шумску полутаму до мене једва стиже.

Јест. Сада, када земља зенице склапа своје,
У погледима њеним лепоте видим више.
То је другарско с Богом, последњи осмех то је
Који ће смрт за навек с усана да избрише.

Тако готов да свршим свој земни век злехуди,
Плачући својих дана варљиви удес зао —
Ја се окрећем натраг и оком, пуним жуди,
Посматрам добра, која уживат’ нисам знао.

Дубраве, земљо, сунце, природо лепа, красна,
С ивице гроба сузом здравим вас жалостивно;
Та ваздух тако мири̂! Светлост је тако јасна
Очима што умиру сунце је тако дивно!

Како бих радо сада до самог дна испио
Ту купу пуну сласти и пуну горког једа;
У чаши, из које сам животно пиће пио,
Можда је још остала и која капља меда.

Можда је за ме крила будућност блиска моја
Повраћај старе среће, чија је нада свела,
Можда је у гомили живела душа која
Што би ми срце такла, душу ми разумела.

Ал’ пада свело цвеће, мирисом зрак напаја,
Животу, сунцу тиме последње с Богом гла̂си,
И ја са̂м ја умирем, на часу издисаја
Ко складно — тужна песма моја се душа гаси.

1899. Вој. Ј. Илић

Извор

Звезда, 6. фебруар 1900. Бр. 11. Година четврта, стр. 80.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 132 године.