Једна војничка успомена

ЈЕДНА РАТНИЧКА УСПОМЕНА Писац: Јоле Пилетић

Зора, Год.V, Бр.II, 1. 2. 1900. стр. 61–65.

Пошто књаз Данило помоћу мојом и још неколико одважних Црногораца сломи све велике препоне, које сметаху прогласу његовом за господара црногорског и брдског и пошто прогласи себе књазом а Црну Гору књажевином, оживјеше како Црногорци, тако и сва околна српска племена, и ратнички дух и жеља за уједињење Српства овлада срцем и душом свакога Србина. Овај се покрет и преображај духова осјетио свуда а нарочито је ово узнемирило високу Порту, па и самог Султана турског, те се Турци ријеше не само сузбити то ратничко расположење српско, већ намисле уништити Црну Гору и њеног младог и одважног господара, па пошљу своје најодабраније војсковође са великом силом да ударе и униште Црну Гору и њену слободу.

Година 1851. и ʼ52. била је тешка и претешка за народ црногорски, брдски и за кршну и јуначку Херцеговину, гдје се на све стране љута борба водила, а нарочито година 1852. била је црна и претешка. Те године, назване „Омерпашине“, Омер паша удари на Црну Гору са 120 хиљада војника. Са овом великом силом улогори се близу Подгорице, па напише писма свима главарима црногорским, да иду њему, да пољубе цареву руку, пријетећи им и митећи их благом и лажним обећањима. Све што је било плахо и лакомо отиде паши да прими дарове и изјави оданост Султану.

Кад виђе паша под својим шатором много одабраних Црногораца и Брђана, кад виђе да су се предали поред осталих Вукотића, Црмци и већи дио Рогамјана и готово сви Пипери, изузев мене, моје браће и браства мога, крене се пут Спужа преко Малог и Великог Брда, дође под Спуж и на подоље Спушко улогори своју војску, и одатле пошље писма бјелопавлићкијем главарима Ристу Миркову, Пајовићу, Бошковићима, Радовићима, Брајовићима и Јовановићима, да иду њему и да се поклоне цару. Бјелопавлићи се налазаху међу двије ватре, од Спужа Омер-паша са силном војском, а од Никшића и Острога силни херцеговачки и босански Турци. Ристо Мирковић с Пајовићима, Бошковићи и Радовићи оставише своје куће и отидоше на Загреду. Војвода Мирко Петровић, Новица Церовић и војвода Крцо Петровић, затворише се под Острогом, и из Горњег манастира витешки су се бранили од Турака све доклен их је избавио књаз Данило са Црногорцима. Турци раздвојише Црну Гору на двоје, притискоше Бјелопавлиће и саставише Спуж са Никшићем. Ово су били најтежи часови за Црну Гору, која бијаше на двоје раздвојена. Ово су били дани највишег искушења, дани нечувених мука, где брат брату не могаше дати руку од помоћи.

Но између свију мученика тога времена, нико не бијаше у толикој мјери остављен себи и предат судбини без имало наде на спас и избављење, као што сам био остављен себи ја са браћом својом. На мене наваљиваше Омер-паша са силом својом, час ме зваше на предају, обећавајући ми све оно чим се лакоми човјек преварити може, али све пријетње Омер-пашине, као и сва његова обећања не могоше ме поколебати у ријешеност моју умријети за крст часни и драгу слободу. Не клонух духом, већ се затворих са одабраном мојом дружином у цркву и бијеле наше куле, бијући се и одбијајући турску навалу.

Доклен чујах у затвору војводу Мирка Петровића, дотле имах и наде да ће доћи час избављења, а пошто изиде из затвора већ се нијесам могао надати избављењу, но и ако не имађах ни зрачка надежде у избављење моје, опет нијесам клонуо био, остадох вјеран одлуци својој, жртвовати себе и свакога свога, а не предати се Турцима, за то и на пријетње силнога Омер-паше, који ми казиваше, како је ухватио књаза Данила и војводу Мирка и како их је послао са свима војводама у Цариград, са презрењем сам одговорио, позивајући га да чини све што може, и да се нигда жив предати нећу. Па видећи да нема спаса ни помоћи ниодкуда, позовем свештеника брата мога, те он причести мене, све војнике и чељад моју, спремајући се тако за очајну, јуначку и хришћанску смрт.

Све муке које ми задаваше затвор, пријетње, глад и жеђ, неспа вање и непрекидно борење, толико ме није морило и мучило, колико помисао на књаза Данила и на Црну Гору, за коју мишљах да је погажена и уништена. У тијем мукама, у тој неизвјесности нијесам могао даље остати, јер није лако држати се у затвору годину дана и одупирати се свој турској сили и навали, а не знати што се чини од Црне Горе и Црногораца, те написах писмо Књазу Данилу овог садржаја:

Витешки Господару

И прежељни Књаже!

Година је дана од како силни Турци уђоше у срце Црне Горе и раздвојише Брда и Црну Гору. Турцима се предадоше рђе и кукавице, лижисахани и потурице, пљунуше на часни крст, обрукаше лијепи српски образ, губало их мајчино млијеко. Омерпаша ме опколио, нуди ми благо и госпоство, пријети ми свакојакијем мукама, прича ми да је заробио Тебе, да је нестало слободе црногорске, али ме сва обећања намамити не могу, нити ме пријетње, затвор и бој уморити може, и ријешио сам се умријети са цијелијем мојијем родом, мушким и женским, тек турску руку нигда Јоле пољубити неће. Господару, ово је пошљедњи опроштај који Ти из затвора шиљем, са свом мојом одабраном браћом и изабраним друговима мојим, који ће сви изгинути са мном, вјерни часноме крсту, вјерни српскоме имену и слободи златној, вјерни Теби своме Господару. Ако си жив, да си прост Ти и да су прости сви Црногорци, знади: бићу гроб, а никад роб.

Твој вјерни

Сердар Јоле Пилешић

са дружином

Овакво сам писмо послао из затвора књазу Данилу, који се онда налазио на Церову у Пјешовцима. Писмоноша је са великом муком послије 15 дана прошао кроз турску војску и ноћно, без мјесеца, дошао код књаза Данила. Кад је књаз Данило примио писмо и почео читати, вреле су га сузе пропале и од муке и жалости не мога устећи своје челично срце а да тужно не уздахне; јер нема више муке, нити има веће ране, него чути вапај свога пријатеља, чути уздисај јунака, чути опроштај мученика а не моћи дати руке од помоћи. Заиста мука књаза Данила овога часа није била мања од моје, пошто ми он не могаше дати помоћи, а како да помогне, кад од Подгорице до Спужа и од Спужа до Никшића, не могаше се ништа друго виђети доли човјек до човјека, јунак до јунака и коњаник до коњаника, да тица не могаше прелећети преко турскијех бајонета и зеленијех чалма.

Пошто књаз Данило прочита писмо, окупио је Црногорце и рече: „Црногорци, година је дана од како ратујемо са свом турском царевином, већи се дио Црногораца и Брђана предао Турцима, сва Брда Турци притискоше, ниђе се не чује живога јунака, само још не клоне сердар Јоле Пилетић, он сам бије бој са Турцима. Писмо које добих од њега је, он се опрашта са мном и са вама, мојим соколовима. Је ли мајка родила јунака, да у име моје отиде код сердара Јола и његове дружине, да га поздрави и да заједно са њим умре.“ За дуго се нико није јавио, а како и да се јави, кад соко не би могао прелећети преко турске војске, а не да јунак између Турака прође. И по доцкан јавише се два добра јунака, капетан Саво Матов Мартиновић и перјаник Рамо Петров Јововић, који приђоше књазу и пољубише му руку, па рекоше да ће они у име Божје отићи и са мном се састати или погинути. Књаз пун задовољства са њима се пољуби, напише писмо за мене и по Саву и Раму пошље. Писмо Књаза Данила овако је гласило :

Драги мој сердаре Јоле!

Твој јуначки писмоноша прошао је кроз Турке, донио ми је писмо од тебе, разумио сам за муке твоје и твоје дружине, ја се дивим твоме витештву; слава јунаштву твоме и хвала на вјерности твојој. Твој ти књаз помоћи не може, турска је војска велика и силна; остави цркву и бијелу кулу, па гледај те изнеси твоју јуначку главу, јер ће Турци са свом силом навалити на тебе и мораћеш подлећи сили и навали турској. Шиљем ти Сава Матова и Рама Петрова да мјесто мене са тобом умру. Жао ми је што сам књаз, јер бих жељно одлетио к моме пријатељу сердару Јолу Пилетићу и његовој витешкој дружини, да заједно дамо душу за поштење.

Ово је све су чим ти твој пријатељ, твој књаз може помоћи.

Твој благонаклони

Књаз Данило І.

Пошље великог напора, пошље великих мука, Саво и Рамо са опасношћу живота свога прођоше између Турака и предајника и срећно и здраво стигоше код мене у Завалу. Долазак њихов толико ме изненадио и овеселио, да тако радосна часа у животу моме нијесам имао, весеље и радост моја устостручи се кад чух да је у животу књаз Данило и да није угушена слобода Црне Горе. Кад се састадох са њима, онијемих од радости, нико ништа не говораше, само се чујаше шум јуначкијех пољубаца, који се са сузама радости пропраћаше. Часови су овакви ријетки, свети и величанствени. Оно нијемо ћутање, и оне сузне очи рјечитије говоре и више казују, но све ријечи и сви изрази које човјек рећи и казати може. Ко на таквијем мјестима није био, ко такве муке није подносио, ко такве тренутке није доживио, тај никако не може себи представити овај божанствени час, оно рајско миље које обузе мене и моје много напаћене другове, гледајући пред собом посланике књаза Данила и писмо његово.

Из руку Сава Матова Мартиновића примих писмо, позвах синовца мога те га прочита, а кад виђох су чим ме тјеши и какву ми наду даје мој омиљени господар, узех писмо па га оставих и наредих моме синовцу попу, да узме перо и артију, па му издиктирах друго писмо, садржине такве, да оживи наду и да очеличи дух мојијех другова, јест написах писмо ове садржине:

Драги сердаре Јоле!

Разумио сам у каквим се мукама налазиш ти и твоја витешка дружина. Благо свакоме ономе јунаку, који се код тебе задесио, он нигда неће умирати, ја га нигда заборавити нећу. Држи се соколе, немојте клонути још мало, неће дуго проћи, а ми ћемо помоћу Божјом и наше браће Срба и Руса побиједити Турке, а и Ћесар је обећао послати једнога ђенерала с војском да нам помогне. Недајте се моји соколови, брзо ћу доћи да ви помогнем, да се избавите од тешкога и дугога затвора. Поздрави свакога твога друга и јунака. Шиљем тамо Сава Матова и Рама Петрова, да с вама у затвору буду, док и ја дођем да ћерамо Турке и издајне предајнике. Немојте се плашити, с нама је Бог и побједа ће бити наша, све је прошло, а мало је остало, и збогом те моји соколови и брзо ће доћи код вас ваш

Књаз Данило.

За овим изидох пред мојом кулом, опалих џевердара, позвах дружину и попа, те испред куле прочита оно што сам ја диктирао, а не оно што ми је књаз Данило писао. Пошто поп прочита писмо одмах запуцаше пушке из цркве и кула у којима бијаше моје друштво, учинише шемлук, и отпоче пјесма и коло се поведе у цркви и кулама, припијеваху јунаке а брукаху издајнике и предајнике.

Ово изненадно весеље, шемлук и пјесма наша, зачуди Турке и издајне предајнике, који су више јада задавали у затвору јунацима, него ли и сами Турци, јер Турци и ако су бројно силни и велики били, опет нијесу знали како и којим начином да нам досаде, као што су то знали предајници. Чувши за ово предајници, почну један по један остављати Турке и ускакати код мене и моје дружине, доносећи хране и џебане, и тако ти ја све јачи и снажнији постајах.

Иза овога није много потрајало, а Црна се Гора умири са турском царевином. Пошто се сврши рат, пошто се Омер-паша поврати и остави Црну Гору, ја пођох на Цетиње, гдје ме књаз Данило прими не као старији млађега и као господар поданика, већ као искрен пријатељ пријатеља, или друг друга, рашири руке па ме загрли и пољуби у чело, благодарећи ми на издржљивости, вјерности и пожртвовању, ту пред Црногорцима, извади златну медаљу „Милоша Обилића“, највеће јуначко одличје, које онда немаше него три у свој Црној Гори, па ми је сам закачи о прсима, са овијем ријечима: „Ево те, соколе и Обилићу, одликујем највећим јуначкијем одличијем, медаљом златнога Обилића, носи је срећно па се поноси њоме, као што се твој књаз поноси таквијем витезовима. Слава ти, витеже, који остаде свој и онда, кад све паде, носи је дуговјечно на радост твоју и славу домовине твоје, коју си вјерно и јуначки бранио и твога књаза задивио, који ће знати цијенити прегнуће, вјерност и јунаштво твоје и твојих другова.“ Ево испричах вјерно једну моју успомену ратничку, која је била тужна, жалосна, тешка, витешка, па пошље весела, мила, драга и радосна.

А колико још успомена из мог ратована остаје и остаће неописане и незабиљежене, неиспричане и непознате, а које по важности и јунаштву не уступају ако не и надмашују ово што рекох!

29. Декембра 1899. год.

у Нишу