Један „превод“ са српскога на „илирски“

Један „превод“ са српскога на „илирски“ Писац: Јован Скерлић

Српски књижевни гласник, Књига XXVIII, Број 10. стр. 771-772.

Како су још у почетку ХІХ века биле велике препреке између православнога и католичког дела нашега народа, и како су поједине локалне књижевности наше стојале далеко једна од друге, најбоље се види по „преводима“ са „славанског“ и „далматинског“ на „славено-сербски“.

1793.године Стефан Рајић, учитељ „долно-осечке јуности“, прештампао је црквеном ћирилицом Satira Матије Рељковића, али тек пошто га је „превео“ на српски, то јесте пошто је леп народни језик славонског писца унаказио према „славено-сербском“. Исто тако, 1803, у Будиму, Георгије Михаљевић прештампао је црквеном ћирилицом књигу Вида Дошена „Аждаја седмоглава“, али „пречишћено с далматинскога језика на славено-сербски“.

Сада се може забележити један обрнут случај: да је један католички писац „преводио" са српскога на „илирски“. Наш рационалистички писац Јован Мушкатировић штампао је 1787. године у Бечу књигу „Причте илити по простому пословице“, прву збирку народних и других пословица у нашој источној књижевности. Књига је имала успеха, 1807. доживела је у Будиму друго издање, а знало се, по једној забелешци у Магазину за художество и моду (1838, бр. 81, стр. 248) да су „ово дјело Србљи вероисповеданија католическог на свом језику издали“. Ближи податци нису се знали.

Из књиге Г. Др. Ивана Касумовића „Hrvatske i srpske narodne poslovice spram grčkih i rimskih poslovica i krilatica“, која је ове године прештампана из 189 и 191 „Rada“ Југославенске Академије, види се цео наслов те књиге. Наслов гласи: Ргоricsja i narecsenja, koja shtiuch i obderzavajuch i sam sebe svaki i druge pouzdano upravljati hoche. Sa serbskoga jezika na illyricski prevedena, nadopunjeua i sloxena trudom i nastojanjem Ivana Ambrozovicha. U Peshti 1908. Иван Амброзовић је на „илирички" са „сербског“ преводио са другога издања, из 1807.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 111 година.