Један значајан документ

Један значајан документ  (1942)  Писац: Димитрије Љотић

Писмо псковског председника општине В. М. Черепењкина читаоцима руског листа „Нове речи”:

Драги пријатељи!

Као што сте ви непрестано мислили о нама, тако су и наше мисли биле стално устремљене вама, руским људима који су отишли, али се нису покорили совјетској власти. Били сте далеко од нас, али ми никада нисмо били ближи један другоме до у овим годинама страдања наше домовине.

Дописник „Новога слова” замолио ме је да вам напишем о томе шта нам је у наслеђе оставила совјетска власт. Ја са задовољством испуњавам ту молбу и пишем вам.

Ужас те хвата када у руској историји читаш о најезди Татара, о међусобицама, народним бедама, које је судбина додељивала руском народу.

Али када помислиш о томе шта су комунисти са својом јеврејском интернационалом учинили у нашој отаџбини, онда видиш да сви ужаси ратова и најезди бледе пред оним кошмаром кога су собом донели бољшевици. Тај кошмар — јединствени који је наш народ икада преживео и његове последице могуће је изгладити само упорним и самопожртвованим радом кроз године и године.

Они су потпуно срушили руску државотворност и лишили руског човека појма о државотворности и национализму, — они су иза себе оставили сиву, безличну масу, која ће тешко моћи да управља државом.

Они су срушили религију, а с њом и сваки појам о човечности, моралу, дужности и љубави према ближњем.

Они су срушили породицу као основу државе.

Они су срушили приватну привреду, која је људима омогућавала здраву утакмицу а самим тим и тежњу ка усавршавању.

Они су уништили појам сопствености, који је давао вредност нашем земном постојању и нашем раду.

Они су срушили све што је наш народ стварао током хиљаду година, а самог руског човека претворили су у — ништа.

„Ништа” — ето шта нам је совјетска власт оставила за собом. Ви питате има ли код нас човека, таквог човека каквог ствара културна држава? На то вам ја одговарам — не, а ако га има, онда је то највећа реткост.

У каквој средини је израсло такозвано „совјетско поколење?”

Стран читавом становништву колхоз у коме се могло радити само по принуди, страни заједнички дом, у коме си данас могао живети имајући осам квадратних метара на човека, а сутра бити избачен; људи чије је главно занимање било пијанчење, свађа, тужакање и шпијунажа. Ето у каквој су средини они расли, а ми живели. Морални облик комунизма: лаж, пијанчење, мангуплук, интриге, тужакања и бескичмењаштво. „За нас су сва средства добра ако воде постизавању нашег циља”, цинично су говорили они и одатле лаж у новинама, превара у књигама, школе сличне лудницама, суђења, расправе, издаје, лењост, невероватне свађе најординарнијим језиком људи, жена и деце и све то уз непрестано подвлачење да си ти припадник радничке класе, да ти све и сва можеш, нарочито ако си потекао „из народа”, али се под тим није поимао народ, већ најгори олош. Сви ти људи су прослављали совјетску власт; они су добро знали да их у другом режиму није чекало ништа друго до робија. Они су испливавали на површину и били чврсто уверени, да они, најстрашнији олош, могу управљати државом ништа горе од осталих. Они су држали најглупља предавања, прочитавши неколико редака из најдосаднијих новина, они су се увлачили у школе, не мислећи ништа о њеним задацима, они су се старали да ставе своју руку на све животне појаве и они су је стављали. И данас ти људи заједно са совјетском влашћу бране своје „право” на даље господарење нашом домовином. Они добро знају да је крај совјетске власти и њихов крај.

Двадесет и четири године богаљили су бољшевици руског човека и успели су да га убогаље. Они су га претворили у „ништа”.

Ето какво су наслеђе за собом оставили бољшевици.

Шта треба радити? Треба прерађивати људе на онај тип који је израдила савремена култура, а зато су потребни људи. Таквих је код нас мало и они су немоћни да то учини без помоћи споља. Ту помоћ морате указати ви.

Немачка војска и народ заузети су ратом. Велика им хвала што су наш народ спасли најстрашнијег ига. Они физички уништавају бољшевизам. Зар се сме од њих тражити више? Не. Ми смо сами дужни да се постарамо о духовној ликвидацији бољшевизма. И у томе сте дужни помоћи нам ви, руски људи, што сте некад оставили своју домовину.

Нама су потребне све професије. Инжењери, доктори, правници, техничари, агрономи, свештеници, учитељи, администратори, службеници. Али потребнији од свега су нам просто људи. Потребан нам је изнад свега просто човек. Нов, свеж, енергичан човек, који ће живом речју лечити убогаљену душу руских људи. Потребни су нам мисионери антикомунизма. Таквим мисионерима били сте ви годинама. Као такви морате доћи и к нама.

Пут тих људи није лак. Трње, а не цвеће сагледаће они овде. Развалине, а не земљу затећи ће овамо. Пустињу, а не душе срешће међу нама.

Ето шта вас очекује на дому. И само свест да помажу својој браћи задржаће их овамо.

За све нас има овамо места, сви пођите у подвиг. Руски народ још није умро, он ће васкрснути. Он вас позива себи, као своју љубљену децу. Пружите му руку помоћи и не само што ће вам ваш народ бити захвалан, већ ће и историја записати ваша имена на својим вечним странама.

В. М. Черепењкин
Председник општине града Пскова

***

Овај докуменат говори оно што је „Наша борба” од увек писала. Ето каква изгледа „Русија” после двадесет и четири године јеврејско-марксистичке диктатуре: ПУСТОШ.

Ова диктатура је подизала индустријска предузећа али је рушила и убијала човека, тј. оно што је највеће и једино велико у човеку: душу човечју.

Нису узалуд марксисти са својим прецима, материјалистима и својим потомцима, комунистима, ударали у подругљиви смех чим чују да се говори о души. Они су просто порицали да душа постоји. Из тога су дошле две значајне последице: прва, према ономе што не постоји, не мораш бити ни пажљив. И друга, они су према томе што се зове душа, били намерно свирепи до уништења.

Обе последице су довеле до убијања човека у човеку, до убијања душе човечије.

Христос је рекао да нам не вреди читав свет задобити, ако душу изгубимо. Значи да само једна душа људска вреди више од читавог материјалног света у коме се човек креће. А овде, у Русији се не зна број погубљених душа! И под тим не мислимо на побијене људе, већ на погубљене душе, на душе људске у којима је пустош направљена. Остао живот телесне животиње, али човек је умро.

Што ми не осећамо сами сву истинитост речи Христове, па не осећамо да сви материјални светови не вреде колико једна душа то је зато што смо и сами сувише осиромашили па не знамо да су то два реда вредности: ред материјалног — и ред духовног живота, и овај други је бескрајно виши од оног првог, — као што је протозоа кад се развија према мртвом камену.

Очајне су перспективе новог руског живота. Читајте, људи, болно је ово писмо па ћете то најбоље осетити.

Траже се сва људска занимања тамо али прво и углавном једино човек, јер тога нема. Убијен је човек у Русији. „Жива му је само кожа”, „а душа му је умрла”.

То се осећало из далека. О где је она Русија: огромна, свечовечанска, Достојевског? Где је оно што је дао само ХIX век? Ко може упоредити духовну сиромаштину данашњег совјетско-руског духовног стваралаштва са оним што је дао ХIX век преко Русије Европи? „Жива кожа” не може стварати, а душе већ није било да ствара.

То треба да зна цео српски народ. Сви Срби треба ово писмо да прочитају и да кроза њ сагледају сву беду совјетског раја у коме се четврт столећа мучила Русија и руски народ.

То треба да зна српски народ не само због Русије и руског народа, већ и због себе, и нарочито због себе.

Онда ће схватити колике су грехе према њему учинили они који су га уверавали да му та Совјетија може донети националну слободу, а крили му истину да та Совјетија напротив и саму душу народа великог може убити.

Онда ће схватити у какву пропаст су хтели да га увуку његови усрећитељи, они који су му живот у Совјетији као идеал износили, а крили му истину да на земљи таквог Пакла, и у таквим џиновским размерама, још заиста није било.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.