Ја сам стена

Ја сам стена  (1862)  Писац: Ђура Јакшић

Ја сам стена,
О коју се злоба мори,
Светска чуда и покори; —
Многи тежак облак, јека,
Крш громова, огањ, клетва —
И сто чуда неба — земље
Разбило се о менека…
Усамљена —
На средини морске пене,
Цепам муње и громове;
А таласе рикајуће,
Са храпавим камом груди,
У капљице ситне мрвим.
У ноћима смрти страшне
На раме ми тице слећу
И злослутним гракћу гласом:
Пакост, злобу и несрећу,
Што злокобних
Двајест осам стојим лета,
Презирућа, смејућа се
Пакостима безбожника.
Хладна, нема —
За радости и за злости
Непомична, неосетна!
У којојзи отров-срце,
Уморена љута змија,
На узглавку — вечном мраку,
На камену од увреда,
Размрскана, ћути — спава…
Ја сам стена… ал’ крвава!…
Испарана гневом, једом,
Заљуљана муком, бедом!…
Смрт ми грозна, немилосна,
Са песницом коштуњавом,
Злокобницом ока свога,
Умирућа часом прети…
Чекај, селе!
Још не желим ја умрети!
Док се земља не затресе,
Бурно море не зајоше,
Не поцрни сјај звездани,
И месеца светлост бледа
Не завије у облаку
Божје правде и истине,
Сјајне зоре и вечери
Зрак црвени не протури
У крваве љуте змије,
Којима ће дух вечити
По јауку, болу, писци
Несрећнога шибат’ света —
Донде — донде!…
Увређено срце моје,
У вечитом болу, гњеву,
Смеха се је зажелило. —
— Ха, ил’ можда неће доћи
Страшног суда час ужасни?
Можда никад неће моћи
Горкој муци и јауку
Насмејат’ се срце моје?…
Иди!… иди!…
Не дирај ме мразном руком!
Да преживим вечност тужну
На врлетном моме вису,
Где ме чуда и отрови
Злобног света узвисише;
Ал’ одклен ћу сам, по вољи,
Стојат’… пасти… или вечно
Зла и подлост презирати
Ледним оком горског лава…
Ја сам стена… ал’ крвава!…

1860.

Извор

Даница, 20. јул 1862. Бр. 20. Год. III, стр. 317–318.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 148 година.