Јан Хус (Драга Дејановић)
| Јан Хус (1869) Писац: Драга Димитријевић Дејановић |
I.
С науке поља светога мужа,
Из света грла ори се глас:
Слобода браћо нама се ближи,
Устајмо за њу, то нам је спас! —
Устајмо слошке, стресимо ланце;
Доста си чамо, премили роде,
Окован тешком мантијом црном,
Без свести свете и без слободе!
Устајмо слошке, та недајмо се!
Нек’ душман види, нек’ види свет;
Бог је са нама! са клетве тешке
Још чешки народ није проклет! —
Нек виде клети робови таме
Да за слободу умрети знате;
Чешком је сину живот умрети
Кад црни оци живот му крате?
Христос је за вас на крсту умро.
Умрите и ви, ил’ славно жив’те,
Потоње време пита ће сужње:
Зар жив’те и сад да робујете?
Што сте у мраку и у незнању
Давно је знано, криви сте сами;
Слободан народ он само живи,
Робови чаме у црној тами!
Тако нам рече па се подиже
Учитељ врли слободе свете,
А незна јадан шта му се спрема
Не види своје душмане клете: — —
Каква слобода ти јазичниче!
Доле са њиме, веж’те му руке
Тај хули бога и свету цркву,
Вуците врага на живе муке!
Пењ’те га горе спалишту живом,
Палите дрва, крешите ватру,
Нека изгори пакленик клети,
Огњене муке нека га сатру!
Он ће у пак’о да каје грехе,
Нека га тамо нек’ трпи муке! —
Викнуше тако ти надри-свеци,
Наличја худа, проклете слуге.
Ој боже свети! шта ти је грешан
Сиротан народ, да му се тако
Машкаре твоје неправо свете?
То народ тишти, то боли јако! —
Зар да смо довек душмана клети
Несретне слуге, проклети раби
Што народ јадни муком заради
Други ужива и други граби!…
Гломача гори, ој боже свети!
Пламени вали небу се дали,
А сунце седа, жури се, скори,
Пламеном лице да му не згори.
Гломача жива пуца и пламти,
На огањ вргли везана Јана,
Ко анђео божиј’ у огњу гори,
На њему већ је тисућу рана!…
II.
Сунце зађе, већ га неста,
Затрепташе звезде јасне,
Црни вео тавне ноћи
Сјај им хоће да угасне.
Да угасне, да их нема! —
Лепушкате моме мале
Не би ли се ноћно-тајно
Слатким санком уљуљкале.
Тишина је, гласа нема,
Све поспало листом туди,
Само тице по дрвећу
Жуде зору да заруди.
Ал не чека Самблаг мудри
Што се хитно ноћу вије,
Глас слободе собом носи
До чекања њему није. —
Из далеке земље греде
Ал’ уморан јоште није;
Да је мог’о прелетити,
Летио би, шта би прије! —
И ево га! виче народ;
Помози му кад си стиг’о! —
Ал је доцне, доцне било,
Хусов дух се небу диг’о!…
Нема огња, нема жртве,
Народ тужан још ту стоји,
Па се крсти, па се клања
Сећао се греха своји. —
Гломача је изгорела,
Пепео се ветром дао;
Собом пон’о свету мис’о,
Па на народ попадао. — — —
III.
Ноћца је тија, блага и ведра,
Само што небо дршће и ћути,
У танком велу звездана сјаја
К’о канда нешто ужасно слути! —
Ал’ нема сјајна месеца горе
Да љуби талас силене Рајне,
Магла се над њом тијано спушта,
У њени недри да скрије тајне.
Вали се дижу, модри и бели,
Прскају поља и небо плаво,
А слутња дршће, румени, бледи,
К’о да се ствара море крваво. — —
Ал ето зоре! нестаде мрака,
А тама бежи са плава свода,
Иза сна народ трза се буди,
Душмана пита: камо слобода!
И ето сунце диже се горе
Засину зраком на народ чио
Што би за своју свету слободу
Читаво море крви пролио.
А Јана Хуса тај свети пеп’о
У срцу живи народа мила,
Па ето стреса са себе ланце,
Развија снажна лавовска крила.
И лете тићи у светој слози,
Мантију газе паклена врага,
Жеља им једна на срцу стоји,
Слободна да је земља им драга — —
Ој боже страшни, велики, свети!
Помози браћи нашега рода,
Допусти да их озари сунце,
Нек’ је са њима света слобода!
Извор
[уреди]Матица, 20. новембар 1869. Број 32. Година IV, стр. 737.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.
|