Јакшићи

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

0001 Мили боже чуда преко чуда!
0002 Али грми, ал’ се земља хори,
0003 ал’ пуцају на мору лубарде?
0004 Нити грми, нит’ се земља хори,
0005 него брате, ударише Турци,
0006 поробише Стојна Биограда,
0007 до Небојше до Јакшића куле,
0008 и Јакшића кулу похараше,
0009 још је, брате, огњем сажегоше,
0010 старицу му мајку потурише,
0011 Анђелију сестру заробише,
0012 Уфати је ага Хасан-ага,
0013 Па је баци за се на ђогата,
0014 Ш њоме бјежи у гору зелену.
0015 А кад умор коњу додијао,
0016 Сјаха Турчин у гори зеленој,
0017 Пушта коња на роснату траву,
0018 Трудно Туре заспало у трави,
0019 А код њега лијепа ђевојка
0020 Љуто цвили и сузе прољева.
0021 Ал’ се друмом јунак запођеде,
0022 Добар јунак на коњу витезу,
0023 Гледа њега на дурбин ђевојка;
0024 А то, брате није јунак добар,
0025 Но дијете од десет годинах,
0026 Гологлаво на босу коњицу,
0027 Те га ћера боса по камену,
0028 Још је коња ликом зауздао,
0029 Крај ђевојке близу нагодио,
0030 Па ђевојци божју помоћ дава:
0031 "Божја помоћ, млада госпојице!"
0032 А ђевојка рода госпоскога,
0033 Испред њега на ноге скочила:
0034 "Здраво било, лудо и нејако!
0035 Ја нијесам млада госпојица,
0036 Него јадна турска робињица;
0037 Него, лудо, ако бога знадеш,
0038 Кажи ми се ко си и окле си?
0039 Што ли гониш боса по камену,
0040 Што л’ си ликом коња зауздало,
0041 Што л’ гологлав идеш без капице?"
0042 Било лудо, ма говори мудро:
0043 "Кад ме питаш казаћу ти право,
0044 ја сам оздо баш од Биограда,
0045 Биоград нам поробише Турци,
0046 Што би мушка под мач оборише,
0047 Што би женска Турци заробише,
0048 Још Биоград огњем изгорјеше,
0049 А ја једва жив изнесо’ главу,
0050 Пак ја бјежим стојном Дубровнику."
0051 Кад то чула лијепа ђевојка:
0052 "Богом брате, лудо и нејако,
0053 сјаши коња нек ти отпочине
0054 док ти једну ситну књигу дадем,
0055 тамо су ми два брата рођена,
0056 била су ми браћа у Млецима,
0057 скоро ми је од њих књига дошла,
0058 да су дошли стојну Дубровнику."
0059 Лудо бјеше, за бога хајаше,
0060 Сјаха с коња, пушта га на траву,
0061 Док ђевојка ситну књигу пише.
0062 А да видиш велике жалости:
0063 Књиге није, а дивита није
0064 Чим ће млада књигу написати.
0065 Кад се једна на невољи нађе
0066 Бијело је нагрдила лице,
0067 Из образа крви уфатила,
0068 Из њедара јаглук извадила,
0069 Крвцом књигу по јаглуку пише.
0070 Мили боже и више жалости!
0071 Сави књигу, печат ударила,
0072 Па је дава побратиму луду
0073 И уза њу два дуката жута:
0074 "Нај то теби, нејак побратиме!
0075 Пред тобом ћеш Сарајево наћи,
0076 Купи капу, а поткуј коњица."
0077 Ал’ дијете бесједи ђевојци:
0078 "О бога ти, моја посестримо,
0079 како ћу ти познат браћу твоју?"
0080 "Лахко", рече, "драги побратиме,
0081 оба су ми брата једнолика,
0082 а на њима једно одијело,
0083 а оба им коња доратаста,
0084 гриве су им увијате златом,
0085 седамдесет и три плетенице,
0086 што је њима сестра увијала
0087 кад је ш њима коње подизала,
0088 куд гођ иду, ниђе с’ не растају,
0089 коње јашу добре упоредо,
0090 коњ’ма им се гриве мијешају,
0091 он удара један у другога,
0092 Јакшић Митре и Јакшић Шћепане."
0093 Оде диј’те, Дубровнику сиђе,
0094 Како сиђе два Јакшића нађе,
0095 Даде књигу Јакшићу Шћепшану:
0096 Књигу чита и сузе прољева,
0097 А пита га брате Димитрије:
0098 "Оклен књига, огњем изгорјела?
0099 Јели, брате, књига од мејдана,
0100 Од каквога голема јунака?"
0101 "Камо срећа да је од мејдана,
0102 нег’ од нашег двора бијелога,
0103 дворе су нам изгорјели Турци,
0104 понијели благо свеколико,
0105 милу су нам сестру заробили,
0106 а старицу мајку потурили,
0107 јадан брате за нашег живота!
0108 Боље, брате, да нијесмо живи!"
0109 Ал’ му вели брате Димитрије.
0110 "Па што ћемо сада од живота?"
0111 Вели Шћепо: "Добро ако бог да!
0112 Ет’ имамо јоште доста блага,
0113 ’ајде, брате, биј’лу Биограду,
0114 гради дворе, разговарај мајку,
0115 а ја идем у земљу Турћију
0116 тражит нашу сестру Анђелију,
0117 ол’ је наћи, ол’ никад не доћи."
0118 Митар му је братац говорио:
0119 "Немој, брате, врло добро моје,
0120 нег’ ти хајде к Биограду биј’лу,
0121 школу, брате, нијеси учио,
0122 те ти, брате, језик не умијеш,
0123 а ја знадем дванаест језиках."
0124 Лахко су се браћа погодила,
0125 И ту су се упут опростила,
0126 Први пут се оба растанула:
0127 Оде Шћепан биј’лу Биограду,
0128 Митар оде у земљу Турћију.
0129 Тражи сестру за девет годинах,
0130 Никако је ниђе не нашао;
0131 Но да видиш јуначке невоље -
0132 Нестало му за хашлука блага,
0133 Те је Митар оголио љуто,
0134 А добар му дорат обосио
0135 Те га зашто потковати нејма,
0136 Но га боса гони по камењу.
0137 У далеку земљу запануо,
0138 Преко мора у земљу Арапску,
0139 Туђа земља, сам не зна ни пута,
0140 А нејмаде драга пријатеља
0141 Који би га на конак примио.
0142 Боже мили озбиљске невоље!
0143 Мисли јунак што ће од живота,
0144 Нег’ у себи добро бога моли,
0145 Намјера га тако нанијела
0146 На студено зелено језеро,
0147 На језеру тридесет ђевојаках,
0148 Мију лице а бијеле платно;
0149 Њима Митар турски селам дава,
0150 Ђевојке му лијеп одазваше:
0151 "Алећ селам, царев сехратлија!"
0152 Ал’ им Митар бесједи овако:
0153 "О ђевојке, добре среће биле,
0154 додајте ми да с’ напијем воде,
0155 злоћуд ми је дорат од мејдана,
0156 кад с’ узјаше сјахати се не да,
0157 кад се сјаше не да с’ узјахати."
0158 Ма ђевојке Митру бесиђаху:
0159 "О бога ни, царев сехратлија!
0160 Грехота је тебе преварити,
0161 Некакав си ставан и прикладан
0162 Како да си рода госпоскога;
0163 Ова вода није за јунаке,
0164 Него трује коње и јунаке,
0165 Грехота је тебе отровати,
0166 Него хајде понапријед мало
0167 До нашега града бијелога,
0168 Јефтино је ракија и вино,
0169 Три су оке а за пару вина,
0170 А ракије по динарић ока,
0171 Ту је добро коњу и јунаку."
0172 Ал’ је њима Митар бесједио:
0173 "Ој бога ми, лијепе ђевојке!
0174 Ја сам јунак из далека путник,
0175 Нестало ми за хашлука блага,
0176 Нејмам зашто ни потковат дора,
0177 А некмоли д с’ напијем вина."
0178 Но да видиш среће у јунака,
0179 Овако му бесједе ђевојке:
0180 Ајде, брате, нашем граду биј’лу,
0181 Има у нас у граду госпоја
0182 Која чини млоге задужбине,
0183 Мукте поји коње и јунаке,
0184 Мукте пију, ништа не плаћају,
0185 Но за здравље браћи намјењује;
0186 Каже има на свом вилајету,
0187 Она има два рођена брата:
0188 Јакшић Митра и Јакшић Шћепана.
0189 Кад Биоград Турци поробише
0190 Њу зароби ага Хасан-ага,
0191 И узе је себи за љубовцу."
0192 А кад чуо Јакшић Димитрије,
0193 У јунаку срце поиграло,
0194 Богом сестри лијепе ђевојке;
0195 "Град је велик, а кућа је млого,
0196 откуд ћу му погодити дворе?"
0197 "Лахко", реку, "драги побратиме!
0198 У граду су највиши дворови,
0199 А на дворим’ од злата јабука,
0200 И на вратим’ двије халке златне,
0201 Владаоц је од све наше земље."
0202 Кад то чуо Јакшић Димитрије
0203 Ћера пољем коња испод града,
0204 Од радости пјева иза гласа,
0205 Чула њега из двора сестрица,
0206 Позна брата по грлу јуначком,
0207 Пак је брже дурбин дофатила,
0208 Позна брата и под њим дората
0209 И дорату гриву избројила,
0210 Седамдесет и три плетенице,
0211 Што је њему златом увијала
0212 Кад је браћи коње подизала;
0213 Боса трчи кули низ скалине.
0214 Кад истрча низ мермер авлију,
0215 У то доба Митар у авлију.
0216 Кад је сестра брата угледала
0217 Објеси се брату око грла:
0218 "Благо мени, Митре добро моје!"
0219 Он је руком од себ’ отурује:
0220 "Ход’ отоле, турска було млада,
0221 ђе си, бона, Митра угледала?
0222 Ја нијесам Јакшић Димитрије,
0223 Него сам ја царева делија!"
0224 Али му је Анђа бесједила:
0225 Не бој ми се, брате добро моје,
0226 Још сам, брате, права вјера спрска!"
0227 А кад ју је Митре разумио,
0228 Руке шире у лице се љубе,
0229 Вели Митар: "Дај ми, сестро, пива,
0230 Богме сам ти и гладан и жедан,
0231 А сувише трудан и уморан."
0232 Него брату сестра бесједила:
0233 "Ође, брате, није за те пива,
0234 Отиш’о је ага у планину
0235 Лов ловити с три хиљаде војске,
0236 Дошли су му хрти и огари,
0237 Сад ће ага из планине доћи.
0238 Знаш ли, брате, врло добро моје,
0239 Када тебе у двору застане,
0240 Није никад вјере у Турчина;
0241 Него хајде у пјану механу,
0242 Напиј с’ вина и поткуј дорина
0243 И не штеди вино од дорина,
0244 За што га је сестра научила
0245 Кријућ’ појит вином и ракијом,
0246 Ваљаће нам коњиц у потреби".
0247 А када је Митар саслушао
0248 Сестрици је тако бесједио:
0249 "Нејмам, секо, паре ни динара,
0250 ни мојега чим потковат дора,
0251 а некмоли да с’ напијем вина."
0252 То кад чула млада Анђелија
0253 Улеће се у бијеле дворе,
0254 Насула му пуне шпаге блага;
0255 Оде Митар у пјану механу.
0256 Истом Митар дође у Механу,
0257 Ал’ ето ти аге из планине,
0258 А кад га је Анђа угледала,
0259 Нутодера Српкиње хитлене,
0260 Која бјеше од рода јуначка,
0261 Улећела у бијеле дворе,
0262 Своју русу косу одрезала,
0263 А бијело лице нагрдила
0264 И ођело са себе скинула,
0265 Па обукла старе подерине,
0266 Срете агу у мермер авлију
0267 Све плачући и сузе ронећи;
0268 А када је ага угледао,
0269 Много му се јадно учинило
0270 Јер је Анђу добро миловао:
0271 "Што је, Анђо, ако бога знадеш,
0272 љто си ми се тако изгрдила?
0273 Да је бог д’о и сви божји свеци,
0274 Да је наша земља поробљена
0275 Да с’ каури сву је опалили,
0276 Не би мени више јада било,
0277 Нег’ што си се тако нагрдила."
0278 Али му је Анђа бесједила;
0279 "Данас ми је једна књига дошла,
0280 оба су ми брата погинула,
0281 сиње их је море утопило,
0282 сад сам тужна сестра брез заклетве,
0283 бог зна хоћу л’ останути жива,
0284 а за браћом, жестоком жалости."
0285 У том Анђа агу преварила.
0286 Па да видиш аге Хасан-аге,
0287 Турчин бјеше ал’ добро збораше:
0288 "Муч’ не бој се, моја драга љубо,
0289 ти их с плачом подићи не мореш,
0290 ни за душу то им не ваљаде;
0291 ет’ у мене благо небројено
0292 те ти браћи гради задужбине -
0293 ладне чесме и дуге путове,
0294 а и ваше по закону цркве,
0295 то ће њима ваљати за душу".
0296 Тијем ага разговори љуби,
0297 Па уљегли у бијеле дворе
0298 А скочи се млада Анђелија,
0299 Приправи му господску вечеру,
0300 Што у двору најбоље имала,
0301 А навали вино и ракију
0302 И у пиће биље свакојако,
0303 Да с’ успава за девет данака.
0304 Трудан ага леже у постељу,
0305 Заспао је к’о и не би шћео,
0306 Ал’ не спава млада Анђелија
0307 Већ насула двоје хегбе блага,
0308 Што два коња носити могаху,
0309 Све млечића златнога цекина,
0310 На се метну мушко одијело
0311 И оружје што има најбоље,
0312 Пак отиде коњ’ма у подруме,
0313 Тер извади из подрума ђога,
0314 Што га бјеше ага куповао
0315 Преко мора у Анадолију
0316 Од Турака за осмак дуката (варићак),
0317 Ођеде га што најбоље могла,
0318 А добави Митра из механе,
0319 Пак отоле с братом побјегнула.
0320 Три конака за ноћ учинише,
0321 А кад свану и огрија сунце,
0322 Ал’ се Митар тешко препануо,
0323 У незнану земљу запануо,
0324 У незнану па не знаде пута,
0325 Нит’ имаде драга пријатеља
0326 Који би га на конак примио,
0327 Него брата сестра разговара:
0328 "Та не бој се, врло добро моје!
0329 Бог ће нама помоћ’ ако бог да."
0330 У ријечи коју бесјеђаху,
0331 Ал’ ето ти спријед Арапина,
0332 Још се грђе Митар препануо,
0333 Мњадијаше да су га претекли,
0334 Па дорату притеже дизгине,
0335 А нагони калпак на обрве,
0336 За бритку се сабљу прифаташе,
0337 Бијелијем пошкрипива зубом,
0338 У Арапа мрко погледује,
0339 Шћаше њему да одвали главу,
0340 Ма га моли сестра Анђелија:
0341 "Немој, брате, ако бога знадеш,
0342 да ако је издалека путник,
0343 Па на двору има кога свога,
0344 Ја ли сестру, ја ли стару мајку,
0345 Бога моле да им здраво дође."
0346 Нешће Митар сестрину порећи,
0347 Ал’ га Митар све мрко погледа
0348 Јер се боји какве пријеваре,
0349 Преко срца турски селам дава:
0350 "Селам але, црни Арапине!"
0351 Ал’ му Арап складно одговара:
0352 "ја нијесам рода арапскога,
0353 нег’ сам, брате, рода србаљскога,
0354 од Србина родом и племеном,
0355 пак сам своје лице изгубио
0356 од велике туге и жалости
0357 и од даљна и другога пута.
0358 Имадијах брата и сестрицу
0359 Кад Београд Турци сажегоше,
0360 Наше дворе б’јеле изгорјеше,
0361 Анђелију сестру заробише,
0362 А старицу мајку потуруше,
0363 Нама хабер у Дубровник дође,
0364 Брат ме посла градити дворове,
0365 А он оде тражит милу сестру.
0366 Градих дворе за годину данах
0367 И старицу разговарах мајку ,
0368 Девет годин’ да ја браћу тражим,
0369 Нит’ им знадем смрти ни живота
0370 С тога ми је лице потавњело,
0371 Од Срба сам Арап постануо."
0372 А кад га је Митар разумио:
0373 "Ти л’ си Шћепо, врло добро моје!?"
0374 Руке шире у лица се љубе,
0375 И грле се те се целивају,
0376 Сва три су се брата састанула,
0377 А с нам’, дружбо, свака срећа добра,
0378 Срећа добра и помоћ од бога!
0379 Боже јаки на свему ти фала,
0380 Иза таке дугачке жалости
0381 Настаде им велико весеље,
0382 Отоле се сва три подигоше,
0383 Пјевајући, коње играјући.
0384 Здраво дошли стојну Биограду,
0385 Још су нашли у животу мајку,
0386 Све је грле те је целивају,
0387 Мајка ђецу дивно благосиља;
0388 Не могла им наудити сила,
0389 Када су јој жељу испунила,
0390 Вратила се мајци за живота,
0391 За живота свога и њезина.
0392 Пак ми здраво, Срби витезови,
0393 Душмани им најзад под ногама.
0394 И то било кад се захоћело,
0395 Амин боже, све се с тобом може!