"Сад ће доћи тата". . .
"Сад ће доћи тата". . .
У постељи својој лежи већ одавна
Болна и преболна зидарева жена,
А у једном ћошку, пак, дечица њена
Прибила се беху бледа, тамна.
И како су слаба, без снаге и моћи
Викала једнако из своја прикрајка:
„Хлеба, хлеба, хлеба! Ми смо гладни мајка!“
А она их теши: „Сад ће тата доћи“. . .
И деца погледе упреше на врата,
Гледајући кад ће да наиђе тата.
И - врата шкрипнуше - о, радости њине!
Ал' у том' и врисак њихов зачуо се,
Кад спазише где им мртвог оца носе,
који беше пао с једне грађевине. . .
|