Трагови најстаријег словенског слоја у Банату

Извор: Викизворник
Трагови најстаријег словенског слоја у Банату
Д-р. ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ
професор Университета у Београду.

У своме знаменитом делу о словенској старини Л. Нидерле је на основи многобројних података и врло озбиљних разлога дошао до резултата, да су се Јужни Словени почели из словенске прадомовине ширити на југ преко Карпата по свој прилици још у 1. или бар у 2. веку по Христу и да су затим у све већем броју придолазили у пределе северног Подунавља, тако да су их у 4. и у 5. веку били већ у великом броју испунили[1]. — Заиста се само тако може на најприроднији начин разумети — имајући у виду све прилике онога времена — како су могли Словени за сразмерно кратко време, у 6. и у првим деценијама 7. века, испунити у огромном броју без мало цело Балканско Полуострво до крајњих његових тачака на југу.

Нидерле с правом указује на могућност, да су се Словени још и пре 6. века почели настањивати по Балканском Полуострву, а да прве поуздане трагове њихова прелажења на то полуострво знамо већ са почетка 6. века[2]. Исто тако сматрамо за сасвим правилно Нидерлово гледиште, да насељавање Словена на Балканско Полуострво није завршено, као што се обично на основи Порфирогенитова саопштења мисли, доласком самих Срба и Хрвата у првим деценијама 7. века, него да су се несумњиво и Срби и Хрвати заједно с осталим Јужним Словенима почели из словенске прадомовине ширити на југ још у 1., односно у 2., веку по Христу и да су после у времену од 5. до у 7. век прелазили из средњег Подунавља и из Посавине са масом осталих Јужних Словена на Балканско Полуострво[3].

Неоспорно је, и за то говори велики број поузданих података да предели средњег Подунавља, као и јужних Карпата и данашње Влашке, и после завршених сеоба словенских, на Балканско Полуоствро нису остали без словенског становништва. Подаци те врсте су брижљиво прикупљени и истакнути у поменутом Нидерлову делу.[4] На основи тих података Нидерле је дошао до уверења, да су у вековима после словенских сеоба на Балканско Полуострво у Панонији седели Словенци, на југу од њих, преко Драве, Србо-Хрвати, а на истоку од панонских Словенаца, преко Дунава, у целој источној Угарској, јужним Карпатима и у Влашкој Словени бугарског етничког карактера. У пределима источне Угарске најпре су по Нидерлову мишљењу седели Србо-Хрвати чак до у крајеве око Пеште (о томе сведочи Птоломејев облик Πέσσιν, који одговара српском Пећ), па тек пошто су они сасвим прешли на Балкан, заузели су те пределе Словени бугарског етничког карактера[5].

Према томе би се имало сматрати, да су тога етничког карактера били и Словени, који су у 7. и у даљим вековима седели у Банату и у пределима око њега — дакле у крајевима, који се нас овде поглавито тичу.

Ми смо у три прошла лета вршили етнолошка испитивања по Доњем Банату (а то ће рећи по јужном и по средњем Банату) и том приликом обраћали и особиту пажњу на успомене и трагове од најстаријег словенског слоја у томе делу Баната. Испитивања смо вршили поглавито у 32 места (то су варош Панчево и села: Старчево, Омољица, Баваниште, Ковин, Дубовац, Паланка, Врачевгај, Крушчица, Калуђерево, Суботица, Потпорањ, Велико Средиште, Мали Џам, Ватин, Велики Гај, Велика Маргита, Павлиш, Алибунар, Црепаја, Сакуле, Идвор, Чента, Феркаждин, Баранда, Томашевац, Јарковац, Бока, Фердин, Самош, Иланча и Добрица), али смо осим тога прибирали податке и из других, са њима суседних, села.

Овде ћемо покушати, да на основи тих својих испитивања и на основи онога што је до сад познато у науци покажемо неке од тих трагова и да видимо , може ли се штогод поузданије казати о етничком карактеру тих негдашњих Словена у Банату и око њега.

Разгледаћемо редом, шта нам у том погледу казују историски извори, топографска номенклатура, језик и још неки етнолошки подаци.

ИСТОРИСКИ ПОДАЦИ О СЛОВЕНИМА У БАНАТУ ДО У 15 ВЕК.[уреди]

Као прве податке о Словенима у Банату после јужнословенских сеоба на Балканско Полуострво можемо сматрати спомене из 7. и 8. века о Северима или Северанима. За њих је још Шафарик, како сматра и Нидерле, с разлогом мислио, да су могли седети у пределу између река Тамиша и Черне, који је по њима и добио назив северинска жупанија. Ти су Северани по Нидерлову мишљењу можда били део великог словенског племена истог имена, које је прешло преко Дунава у МезијуГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

У првим деценијама 9. века спомињу франачки извори »у Дакији на Дунаву«, а у суседству са Бугарима, словенско племе с именом Abodriti. Шафарик је мислио, да су Abodriti седели на реци Бодрогу, притоци доње Тисе, по којој су и добили име, и осим тога у Банату и на ушћу Мораве.Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. Његово су мишљење примили и многи други, па се са њим у главном слаже и Нидерле.Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. И Јиречек очевидно не противречи таковоме тумачењу података из франачких извора (он само не прима довођење Браничевацау везу са Abodriti-ма.Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. По њему је име племена можда словенски гласило Бодрићи. Е. Пико вели, да су »Оботрити или Ботрити« били најпре у Подунављу, па кад су га освојили Бугари, да су многи од њих отишли на север према ЧешкојГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

Крајем 8. века, вероватно 796 године, Бугари су заузели Банат и владали су у њему до 895 годинеГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. За то су време (863 године) они и њихови поданици примили хришћанство. Мађари су 895 године победили бугарског војводу Глада и отели му земљу од Мориша до Дунава и до Видина, којом је управљао. Али су Гладови потомци и даље управљали том облашћу као васали угарских краљева. Око 1000. године се спомиње Ахтум као бугарски војвода над том покрајином. Он је био православне вере и одржавао везе са Византијом. То није хтео трпети угарски краљ Стефан, те пошље 1030. године против њега војску, која га победи и погуби, а његову земљу заузме и оснује у њој чанадско владичанство, које је имало да ради на ширењу католичанства међу многобошцима и међу православнимаГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. По Швикеровим истраживањима врло је вероватно, да је велики део Бугара од мађарских освајача протеран; највише ако су, вели овде — онде биле заостале поједине бугарске породице, особито у Ковинској (Kubin) жупанији, где су још дуго постојала бугарска насеља. Али се с временом и њима изгубио трагГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

Као даљи подаци о Словенима у негдашњој јужној Угарској сматрају се спомени мађарских извора о њихову многобројном и храбром учешћу у биткама и у ратовима угарских Краљева 1044, 1052, 1242 и 1260 године.Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.

Међу палатинима угарским 11. и 12. века, за које се мисли да су били словенског, односно српског, порекла, с највише се вероватности може сматрати за Словенина један с именом Радо (1056—1059 год.), у толико пре, што је он, као што и Пико наглашаваГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај., подигао православни манастир Св. Димитрија на СавиГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

Једно место из канона угарског црквеног синода године 1112, којим се регулише однос жењених владика према њиховим женама (њихове жене не смеју становати на владичанским добрима), може се по мишљењу А. Хаџића и Е. Пико--а једино односити на словенске владике, јер само они могаху бити ожењениГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

Словенска села у Бачкој беху 1198 године отказала плаћање десетка католичком владици. Та су села без сумње била православне вере. Као што разни писци тврде, у Угарској је задуго (управо све до Лудвига или Лајоша I, 1340—1382 год.) било много верске сношљивости и православна се вера не само трпела, него се била и знатно раширилаГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. По Швикеру ти су православни добивали свештенике из суседних земаља, које нису припадале католичкој цркви, и он мисли, да православни нису имали нигде епископа, него да су се католички епископи старали, да пастви православне цркве исправни свештеници те цркве врше обреде на њихову језику и по њиховим обичајимаГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

У једној књижици, која је штампана у Будиму 1798. године, саопштава се предање банатских Срба и братије манастира Месића (код Вршца), да је тај манастир основао око 1225 године калуђер Арсеније Богдановић (пострижник манастира Хиландара), којег је био тамо послао Св. СаваГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. — Зеремски сматра, да је вероватније друго предање, по којем је манастир Месић подигао српски деспот Јован у 15. веку, а као доказе наводи: прво, што је манастир посвећен Св. Јовану по имену деспота Јована, и друго, што је сазидан у облику крста, те по томе спада у најстарије српске грађевине те врсте у УгарскојГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. Налазимо, да ти разлози нису довољно јаки, да оборе наведено старије предање, шта више други разлог више говори у прилог оном првом предању него овом другом.

И манастир Златицу (на југо—истоку од Беле Цркве) је по предању манастирске братије и народа подигао 1225. године Св. Сава, дао му потребна добра и поставио за старешину јеромонаха ЈоаникијаГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

У двема представкама будимског српског танача из 1775 године каже се, да је српски манастир Ковин у пештанској вармеђи сазидан 1289 године и да га »Стефанъ сербскіи кралъ« »обогати, и обнови и монахи постави« и да је »лѣту еште 1320 перви кратъ изображеніемъ укращенъ«Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. — Према описима тога негдашњег манастира Ковина, сада српске цркве у Ковину и на Чепелском Острву, Пико мисли, да и сам начин, како је та црква (манастир) сазидана, казује, да ће она пре бити из 14. века него из 15.Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.

У једној се књижици из 1801 године саопштава предање, да је манастир Војловицу (код Панчева) сазидао 1383 године Стеван Лазаревић, познији деспот српски. — И овоме предању неки оспоравају вредност и сматрају за вероватније, да су манастир Војловицу подигли српски калуђери у 16 веку, који су прешли тамо с народом из Србије и из БоснеГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

Да су се присталице православне, као и других вера биле у Угарској јако намножиле и да су се те вере шта више шириле и на штету католичанства, доказују нам средства, која против њих предузима католичко свештенство, па затим и сами угарски краљеви. Тако је синод у Пожуну издао 1309 године наредбу, којом се забрањује католицима, да се жене од »heretico Patareno, Gazano, Scismatico vel alteri fidei contrario, maxime Ruthenis, Bulgaris, Rasciis, Lithuanis, in errore manentibus...«Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

А краљ Лудвиг (Лајош) I отпочиње право гоњење православних Словена у својој држави. Најпре је почетком 1366 године многобројне општине липовског округа (у североисточном Банату) приморао, да своје »шизматичке попове« напусте и да приме »грчко-унијатске свештенике«. Затим је, исте године, наредио, да се сви православни свештеници у крашовској и у ковинској жупанији затворе и који од њих проповедају учење противно католичкој цркви да се из државе протерају. На њихово је место довео из Далмације католичке свештенике глагољаше, који знају народни језик и врше богослужење на словенском језику али по католичком обреду, те да народ обрате у католичанствоГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. Али су, вели Швикер, доцније многи поседници у Банату прешли у православну (неунијатску) веру и под краљевм Жигмундом су имали у Липи и у Темишвару своје црквеГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

Први је историски тачно утврђен податак о досељавању Срба са Балканског Полуострва у негдашњу јужну Угарску из године 1404Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. После тога времена настаје све многобројније придолажење Срба и спреко Саве и Дунава по свима крајевима тадашње јужне Угарске и Хрватске.

Према томе се као старо словенско становништво у Банату и у суседним пределима има сматрати оно, које је седело ту до почетка 15. века и само се историски подаци до тога времена односе на те Словене.

Као што се из напред наведеног види, сразмерно је мали број мање или више поузданих података, које нам дају историски извори о тим Словенима у негдашњој јужној Угарској. Колико нам је до сад познато, ни у једном се од тих извора не казује ништа одређено о народности, односно о народном имену, оних Словена, који су седели у Банату и у суседним подунавским пределима. На основи података, које нам ти извори дају, може се само као поуздано сматрати, да је у тим пределима било Словена, који су се врло жилаво држали своје православне вере и наравно морали имати и своје црквене старешине, па вероватно понегде и своје цркве и манастире.

До сад су исказана врло различна мишљења о народности тих Словена. Ради примера ћемо навести ово неколико главнијих представника. Мишљење Копитарово и Миклошићево, да су најпре у целом појасу од Дравиних извора па до Прута седели Словенци, па да су затим Срби и Хрвати својим доласком тај појас раскинули, већ се одавно показало као нетачноГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. И разни су други писци били примили и понављали то њихово мишљење. Тако нпр. под утицајем тога њихова мњења и Швикер тврди, да су Мађари затекли у Угарској Словенце и претопили их у себе, али слажући се са Калајем сматра као поуздано, да је у Угарској, особито у њеним јужнијим крајевима, било и Срба и наводи неке од напред поменутих података о учешћу Срба у мађарским ратовима и о Србима као угарским палатинимаГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

Милекер није у овом погледу доследан: најпре је исказао мишљење, да су Мађари затекли у Подунављу »такво словенско племе које је било у додиру и у језичном сродству са данашњим горњемађарским Словацима« и да су оне од тих Словака, који су били у планинама, претопили у себе Румуни, а оне који су били у равници да су асимиловали Срби, који су надирали са југозападаГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. — А у једној својој новијој књизи Милекер каже: »око овог времена (т. ј. око 1200. године) било је становништво Баната већином словенско (бугарско), као што то показују месна имена, која анонимни нотар Белин (око 1200) набраја (Orsova, Kenes, Horom, Beg)«Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. Ипак у целој тој својој књизи Милекер говори само о Србима као о јединим Словенима у Банату, а Бугаре више нигде не помиње.

Као што смо напред показали, Л. Нидерле такође мисли, да су се по одласку Срба на Балканско Полуострво били по Банату настанили Словени, сродни с познијим Бугарима.

Врло је велики број писаца и научника, који мисле, да су Словени, који су се до почетка 15. века помињу у негдашњој јужној Угарској, били Срби. Тако мисле нпр. Чапловић,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. Барањ,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. Церниг,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. L. Böhm,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. L. Szalay,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. Пико—Павловић,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. M. Pesty,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. Г. Витковић,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. И. Зеремски,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. А. Ивић,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. Ст. Станојевић,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. Ј. РадоњићГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. и мн. други. — Сви они сматрају Србе у пределима негдашње јужне Угарске до почетка 15. века за преостатак од Срба, који су отишли на Балканско Полуострво, и већина од њих мисли, да је број тих Срба био сразмерно мали а да их је уопште највише било у јужним крајевима данашњег Баната и Бачке и особито много у Срему.

Дакле се на основи непосредних историских података није могло доћи до сагласности у погледу на етничку боју тих Словена, што се помињу у негдашњој јужној Угарској до почетка 15. века. Зато нам за решење тога питања ваља потражити помоћ и у разним другим успоменама и траговима, које су они за собом оставили.

НАЈСТАРИЈА ТОПОГРАФСКА ИМЕНА У БАНАТУ.[уреди]

1.[уреди]

У своме делу »Délmagyarország középkori földrajza« (Temesvár, 1915) Милекер је прикупио врло велик број (на близу 2000) топографских имена из Баната, која се помињу у мађарским изворима ранијих вековаГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

Код сваког је топографског имена, које очевидно није мађарског порекла, Милекер дао и објашњење о његову пореклу. Нека су од тих објашњења погрешна, али су за велику већину тачна или близу истини. Код приличног броја таквих имена, којима Милекер није дао објашњење могли смо јасно познати словенско порекло у исквареном мађарском облику или у преводу на мађарски (који је свакако био само званични превод, али се код српског становништва, а негде код румунског, очувао и до данас у своме првобитном словенском облику), те смо и таква топографска имена убројали у словенска. Тако нпр. Gatal 1323 год., после: Gattaja, Gatalja (с. 87; несумњиво од гат, као Прекаја, Криваја и. т. д.); Мађ. Jenő место словенског Јанова (95—98); Kakarécz је без сумње словенско Какарич или сл. (97); Markteleke 1362 год., после Márkovetz, и сад код Срба и код Румуна Марковац (113); Miklósfalva 1389 год., а позније, као и сада, само Николинци; Patak 1390 год. као име селу, а сад је на том месту земљиште Поток (223); итд.

Имена начињена од Tot или састављена са њим убројили смо у словенска, пошто су очевидно обележавала словенска насеља. А назив Tót је код Мађара средњег века означавао Словене уопште. На тај смо начин нашли, да од укупног броја топографских имена, забележених из Баната до краја прве деценије 15. века — а њих је 676 — има 356 таквих, за која се поуздано или скоро поуздано може рећи, да су словенског порекла, а то ће рећи нешто више од половине свега броја.

Ваља пак напоменути, да би се број словенских топографских имена несумњиво могао још повећати, да нису многа од њих у изворима тако записана, да им се прави облик уопште не може познати.

Наравно да бројни однос између топографских имена словенског и несловенског порекла до почетка 15. века не може да нам послужи као сасвим поуздано мерило за представу о сразмерном односу између броја словенских и несловенских насеља, односно словенског и несловенског становништва, у Банату тога времена. Изван сваке је сумње, да врло многи и од словенских и од несловенских топографских назива, који су у то време постојали, нису у изворима забележени, а да за многе нису очувани извори, у којима су били забележени. Дакле наведени бројни однос између словенских и несловенских топографских имена само нам даје тек неку колико толико приближну представу о сразмерном бројном односу Словена према Несловенима у Банату у вековима, из којих имамо та имена записана (у главном од почетка 12. до почетка 15. века.).

Од оних 320 несловенских топографских имена несумњиво је огромна већина мађарског порекла. Кад се та имена размотре по вековима долази се до закључка, сличног ономе који је исказао Милекер (и који смо већ напред навели), наиме: да је судећи по топографским именима из времена око 1200 године и после тога до у прву половину 14 века становништво у Банату било већином словенскоГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. Што се више примичемо другој половини 14. века, све се јасније запажа, како се знатно множе спомени мађарских топографских имена. А то несумњиво показује, да се је у томе времену Банат све више пунио Мађарима, свакако досељеницима из других крајева мађарске државе, у којима је седела главна маса мађарског народа.

2.[уреди]

Кад се са језичне стране испитају поменутих 356 словенских топографских имена Милекерове књиге, запажа се, да сва имају јужнословенски карактер и да сва, осим неколико изузетака које ћемо даље навести, одговарају особинама српских диалеката, нпр.: Löty из 1333 год., у тадашњој ковинској жупанији (од српског лећа, као што мисли и Милекер, с. 30—31); Luka из 1343 год., у тадашњој крашовској жупанији (с. 111); Bélán из 1266 год., у тадашњој ковинској жупанији (од српског Бѣлан; с. 22); Belenyes из 1368 год. (ово и даља имена су била у тадашњој крашовској жупанији ; с. 66); Nyeg или Nyek (1343 год. Neuegteluk, 1370 Nyeg итд.; јамачно од словенског Нѣг-ово или сл.; 118); Breznicze 1390 год. (75); Déd и, Kis—Déd 1360 год. (79); Dubia 1378 год. (82); Harasztócz (очевидно Храстовац) 1343 год. (92); Hum 1344 год. (92); Kuszics (Kuzik, Кусић) 1383 год. (109); Kunfalu (од кун-клен) 1386 год. (109); Recs (Речина, Речица) 1373 год. (126); Szerdahely (од Срѣд—) 1355 год. (130); Dubokapatak из 1363—1378 год. (147); Belebur из 1371-2 год. (ово и даља имена су била у тадашњој тамишкој жупанији; с. 161); Belosfalva из 1405 год. (161); Belos—Andrásfalva 1405 год. (161); Bél из 1317 год. (164); Bél и Bélincz из 1369 год. (164); Medves из 1403 год. (208); Utvin из 1238 год. (255); итд., итд.

Могло би се помислити, да су и називи Uj—Pecs за два села у тадашњој тамишкој жупанији (с. 152 и 164) словенског порекла, од српског Пећ или од словенског Печ. Али из података у Милекеровој књизи видимо, да су облици Uj—Pecs познијега постанка, а да су се раније та места звала Uj—Becs и Becs, и по Милекерову објашњењу becs је мађарска реч, која је у многим мађарским местима назив за подграђа (164). Исти ће случај бити и са називом Pechkereky из 1334 и 1335 године у тадашњој тамишкој жупанији, који сад гласи Kis—Becskerek (160).

Неки подаци из банатске топографије онога времена као да говоре за то, да је међу тадашњим словенским становништвом у Банату било овде—онде и одломака од српско-хрватских икаваца (примери, које ћемо даље навести, припадају по нашем нахођењу понајпре српско-хрватском језику). — Међу називима, које износи Милекер у напред поменутој књизи »Délmagyarország...«, налазимо нпр. и овакве облике: Orisacz (Оришац), пашњак у хатару Срп. Пардања, за чије име Милекер мисли, да је успомена на село Urhida из 1334—7 год. (42; ово и даља имена су у некадашњој крашовској жупанији); »Lizkouizy fluvius« 1367 године, чије име Милекер доводи у везу с именом за село Leskovicza (мађ. Neramogyoros), које се помиње 1421, односно 1454, године (110 и 147); у хатару села Загорије помиње се 1367 године поток Liszkovizi, чије се име по Милекерову мишљењу јавља 1454 године у облику: Leskovaz као назив за пустару (115); западно од Ференцфалве има село »beim Priszlop«, за чије име Милекер мисли, да је успомена на село Prezlop (по Милекеру треба читати: Priszlop) из 1443 године (124); год. 1421 помињу се »Strezfalwa et Stryzfalwa« (дакле очевидно од Стрѣзь) и као вероватну успомену на једно од тих имена Милекер сматра назив виса Cottu Sturzu на североистоку од Бокшанбање (133); земљиште Bila Zemlya у околини данашњег села Billed-а наследило је по Милекерову мишљењу своје име од негдашње »terra vacum Peel« (читај: Bel) из 1317 године (164; ово и даља имена су у негдашњој тамишкој жупанији); данашње село Billed се помиње још 1462 год. под именом Bylyed (165); одмах да додам и ово: ја сам забележио, да на истоку од села Томашевца има пространо земљиште Биљед; 1448 године се помиње Prysowcz (Бристовац) а 1597 Briszt (не изгледа нам поуздано, да се на њ односи и име Prusynfalva из 1447 год., као што мисли Милекер) и успомена је на њ по Милекеру име Briszt, којим народ назива село Liebling (170); Liszka из 1371—72 год. (»Paulus de Lyzkou«), за које име Милекер мисли, да се очувало у »dealu Loscova« на северозападу од Темеш—Кираљфалве (205); за село Piski (Pysky) из 1333—5 год. Милекер мисли, да је било на месту данашњег Hidasliget-а (Bruckenau-a) (225); на северозападном крају Румунског Бокшана, на левој обали Брзаве има воденица Prikaia, за чије име Милекер мисли, да је успомена на име села Prekafalva из 1389 год. (227); 1359 год. се помиње Rykas (Рикаш) за који Милекер мисли, да је исто место са градом, који сеод 1470 год. помиње под именом Rekas (Рекаш) (231).

У ову групу имена можда спада и Herczeg из 1370 год. (у тамишкој жупанији). Милекер мисли, да је успомена на њ дуж Herczegu у хатару Sebed-а (Sipet-а), а да му је име дошло од српско-хрватске речи хрчак, хрчек (за животињу), којој одговара мађарско höresög (такође значи: хрчак; 192). Међутим се у Rječnik-у загребачке Академије наводи облик хрчек само као име за врсту печурке, те би наведени топографски назив пре могао постати од те речи. А могло би мислити и на словачку реч хрчек (такође за животињу).

Изузетне примере чине топографски називи бугарског језичног карактера. Ту не убрајамо облике са траговима од носних самогласника, пошто су њих Мађари задржали још из оног времена, кад су сви Јужни Словени изговарали те самогласникеГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. Уосталом примера те врсте има уопште веома мало. Ја сам запазио као поуздане примере из времена до 15. века једино: Dombo 1323 год. у ковинској жупанији (познији и садашњи Дубовац; 18) и Galambocz 1318 год. у крашовској жупанији (270); а из прве половине 15. века Dombovicza у тамишкој жупанији (178). Можда у ову групу спада и Zombor из 1333—5 год. (260).

Дакле као топографске називе бугарско-словенског језичног карактера сматрамо ове. У тадашњој ковинској жупанији је забележен 1400 године Biallak (22; сад има, вели Милекер, дуж Бјалак у хатару села Иванде); Oszjak (од Осѣкъ) из 1323 год. у крашовској жупанији (119) и у његову хатару Oszjakpataka (поток Осјак) из 1428 године (147); можда Csorna из 1373 год. у тамишкој жупанији (174), сад Temes—Cserna, и друга Csorna из 1402 год. (у истој жупанији), која је била у околини Мехадије, а добила је, вели Милекер, име од потока Черне (175); такође у тадашњој тамишкој жупанији: 1410 год. Dránifalva (179; по Милекерову објашњењу успомена би на њ била чука Dreni на северу од Бокшанбање), 1410 год. Oszjágfalva (220; од Осѣкъ) и 1412 год. Gyepü, које је мађарски превод словенског Preszaka, а овај се словенски назив за исто село јавља у изворима 1496 год. (»Gyepew al. nom. Preszaka«; 187; Милекер каже, да се је то село још у најскоријој прошлости помињало као Priszaka у округу шебешком, а да се данас зове Gyepesfalu, 187). — Није поуздано, да ли у ову групу спада име Peštery код Карансебеша, за које знамо са друге странеГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај., али за које нам није познато, из којег је времена. Оно се несумњиво не помиње у старијим изворима, кад га нема у брижљиво сређеној Милекеровој збирци ни у сличноме делу од Чанки-аГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

Многи писци у својим делима тврде, да се знатан број Бугара из Бугарске доселио у Банат 1366. и затим 1391 (или 1393.) годинеГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај., и кад би то њихово казивање било тачно, могло би се веровати, да је већина од наведених топографских имена остала од тих бугарских досељеника. Али је Е. Ферменџин поузданим документима утврдио, да таквог насељавања у 14. веку није било (он допушта само, да се је тада могао неки сасвим мали број — »paucissimi« — Бугара доселити у Угарску, међу њима и кнез Фружин). — Према томе се дакле наведена топографска имена имају сматрати као несумњиви остаци од бугарских Словена, који су се били овде—онде настанили по крајевима између Дунава и јужних Карпата и у самим јужним Карпатима било у време бугарске владе над тим земљама било још пре тога времена.

Љубомир Милетић, који у свему прима наведено Ферменџијево мишљење, сасвим је добро указао и на другу једну погрешку, која се увукла у науку као последица оног, ничим недоказаног, тврђења, да се је велики број Бугара доселио у Банат и другде по Угарској у 14. веку. Та је погрешка наиме у веровању, да су Крашовани, који живе у горњем сливу реке Караша и о којима ћемо даље опширније говорити, пореклом од тих досељеника из Бугарске у 14. веку. То се погрешно мњење, како је Милетић утврдио,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. раширило из једног списа, који је постао после аустро-турског рата 1716—1718 год.Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај., у дела многих знатних научника: Миклошића, Добровског, Czornig-а, Дринова, Јиречка и свих осталих, које смо мало час поменулиГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. Тек се у другој половини 19. века сазнало, да су Крашовани Срби, и колико ми је познато, први је баш Ферменџин истакао, да они говоре српско-хрватским језикомГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај.. Један допис у »Позорнику Војводине Србије« из 1849 год. у коме се о Крашованима говори као о Србима, досељеним из Црне ГореГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај., није на жалост у науци запажен.

3.[уреди]

Међу топографским именима, која се имају сматрати као успомене на старо словенско становништво у Банату, налазимо нека, која су особито знатна због тога, што стоје у вези са прехришћанском вером словенском.

Једно од њих име данашњег великог банатског села Баваништа. Оно се по Милекеру (20) јавља 1412 год. у облику Balvanis и Balvanos (дакле: Балваниш и Балвањош). А г. Живојин Јанковић из Баваништа (иначе школски надзорник у пенсији) саопштио ми је, да је он преписао једну мађарску повељу, у којој се Bálványos јавља још 1397 год. као насеље.

Друго је име насеља Bulvencz из 1370 год., на које је по Милекеровим испитивањима очувана успомена у имену дужи Bulvany у хатару села Базешта (на југу од Фачета у крашовско-северинској жупанији).

Треће је име Balvasnicza или Bolvasnicza (Балвашница или Болвашница), које се јавља у облицима: Baluastycza (1436 год.), Bolosnyza (1439 г.) и Boluasnycza.а (1480 г.), а данас је по Милекеру (167) успомена на то село долина на северу од Мехадије с именом Болвашница.

Четврто је такође Balvasnicza или Bolvasnicza, која се помиње 1447 год. као Balwosnycha, 1495 год. у облику Воlvasnycza, 1515 год. као Bolwasnicha, а сад је село Bolvas (Болваш) на југоистоку од Карансебеша (по Милекеру, 167)

Мислим, да су сва четири ова назива успомена на идоле — »балване«, »болване«, »боване« и сл. — многобожачких Словена и да према томе имају велику старину — да су остала од Словена, које су Мађари ту затекли и који су после и даље на тим местима или у њиховој близини живели.

4.[уреди]

Приликом својих испитивања по Доњем Банату прибирао сам и тонографску грађу и забележио оам из поменута 32 насеља око 1100 разних топографских назива (рачунајући ту и имена данашњих и негдашњих насеља). Међу тим називима биће без сумње и таквих, којн су пореклом нз велике старине, од давнашњег словенског и несловснског становништва ових крајева. Сви ти називи без разлике порекла имају са језичне (гласовне) стране чисто српски карактер. Они ће бити објављени у нашем делу о банатским Србима.

Места, из којих су та топографска имена забележена, или су још и данас насељена оамо Србима или су до недавног времена имала чисто српско становништво. Уз то су она великом већином веома стара насеља, којима се први трагови губе у далекој прошлости. За нека од њих нема у досадашњој литератури података, који би сведочили о њиховој великој старини, али су наша испитивања показала, да на месту или у близини (односно у хатару) свакога од поменутих насеља има поузданих трагова од ранијег људског становања (селишта, гробаља, црквина и др.), а за многа су од старих селишта у народу очуване поуздане успомене о њихову негдашњом становништву и о њихову имену. Овде—онде се чује у народу, да је неко селиште или гробље, црквина и сл. остало »од Мађара«.

На основи топографских имена, која смо забележили, не бисмо смели ничега поузданог казати о етничком карактеру старога словенског становништва ових предела, да није једне групе знакова, који сведоче, да је овуда морало бити остатака од тог најстаријег словенског слоја, који су се после помешали са досељеним Србима и предали им своју топографску номенклатуру. Ту групу знакова чине: топографски термини, топограф ска имена и речи мађарског порекла, које су се до данас одржала код Срба у поменута 32 насеља. Те успомене на Мађаре сматрамо као доказ, да је старо словенско становнишгво Доњег Баната предало и њих и заједно са њима и своју словенску топографску номенклатуру досељеним Србима, са којима се помешало.

А мислимо тако из ових разлога. Места, у којима смо забележили те успомене на Мађаре, и данас су великом већином насељена самим Мађарима, а у којима од њих има нешто Мађара, то су сасвим скорашњи досељеници, који нису могли утицати на уношење поменутих елемената у наш народ. И у околини ових наших насеља нема мађарског становништва или га има сада (само у три—четири случаја) тек из најновијег времена. Уопште се на основи свега што знамо може сасвим поуздано тврдити, да ти мађарски елементи нису пореклом из новијега времена. Они су дакле морали бити примљени у неко старије време. Али и досељени претци садашњег српског становништва нису били у прилици, да долазе у тако тесан и дуготрајан додир са мађарским становништвом, какав је потребан за примање таких елемената, као што су општи топографски термини и топографска имена. Историја нам показује, да је услед многобројних турских напада на пределе негдашње јужне Угарске у току 15. века и у почетку 16. века мађарско становништво делом пропало а делом се одселило на север, тако да је у тим пределима остало само српско (а на истоку још и румунско) становништво: приликом државног пописа из год. 1715 и 1720 није било у великом делу Баната (особито у целом Потисју) ниједног Мађара, и само их је нешто више имало у Малом Зомбору на Моришу. — Дакле је поменуте елементе могло примити од Мађара само старије словенско становништво, које је неколико векова живело поред њих или и заједно са њима, у истим селима, те у многоме подлећи и њихову утицају. А то словенско становништво, које је у 15. веку знатно појачано досељеним Србима, без сумње највећим делом није отишло приликом турских навала заједно с Мађарима на север, него је остало са досељеним Србима у својим седиштима и дочекало и турску владу над тим крајевима. Мађари и мађарска држава зацело нису имали за те Словене нимало привлачности, јер су они били од њих гоњени због своје вере и живели у веома бедном положају презрених јобађа на имањима мађарских великаша.

Напослетку, ваља још додати, да је особито много времена потребно, да би неки сасвим туђи географски термини постали општом својином код народа целе једне тако велике области, као што је Банат. Ти су мађарски термини наиме по нашем сазнању — општи код свих Срба у целом Банату. И још треба особито имати у виду, да садашњи старији нараштаји српског становништва, који нису учили мађарске школе, уопште и не знају, да су то мађарске речи, које они употребљавају као географске термине.

Из тих разлога дакле мислимо, да су по овим српским местима поменуте елементе из мађарског језика једино могли предати српским досељеницима старији словенски становници, који су по одласку Мађара ту заостали и помешали се са досељеним Србима. А према томе сматрамо као несумњиво, да је и велики (ако не и највећи) број словенских топографских именапо тим местима такође остао од тих словенских староседелаца.

Најчешћи је мађарски термин и уједно топографски назив по овим српским селима: Сигет као означење за земљиште, које је редовно или привремено (у време поплава) опкољено водом, те има дакле острвски положај; даље Áт (од мађарског hát) са значењем »греда«, »брежуљак«; Фок или Вок (од мађ. fok) са значењем »јарак« или »прелив« ; Бàјбок, реч коју нисам нашао у мађарским речницима, али за коју су ми они Банаћани, који знају мађарски народни језик, тврдили, да је мађарска и да значи: »запачено место, рит, локва«; и термин и назив Бегеј (засведочен из 1200 године у облику Beguey), као опште означење за канал, а првобитно, како се чини, за воду, која брзо отиче, можда је такође примељен од Мађара (мађ. Bega), и ако је свакако словенског порекла.

Од топографских имена, која смо забележили, сматрамо, да су мађарског порекла: Нáдо или Надел (бара са трском код Панчева и Старчева; од мађ. nad, трска), Сегед (земљиште у Старчеву; мађ. szegett, опточен и сл.), Зељдош (земљиште у Црепаји; мађ. zöldes, зеленкаст); Паркан (бара у Црепајском Риту, поред Дунава; мађ. párkány, ивица и сл.), Визељ (у истом риту »текућа вода«; без сумње у вези с мађ. vizel, мокрити); Ђопица (негдашња речица, у Дубовцу; од gyopa, које је опет искварено од мађ. gyepü, пресека. Тукош (вода у Идвору и у Сакулама; јамачно од неке мађ. речи с основом tük — или — tök —); Фàркаждин (име селу, од мађ. Farkas-d са словенским наставком —ин); помиње се још 1363 год као Farkasfalva; други Фàркаждин је ораница у Ватину; Чуруг и Танцош (ораће земље у Фаркаждину; мађ. czurog цурити, táncos играч); Никателек и Онош (оранице у Ченти; мађ. telek земљиште, ónos калајисан, а знамо и за село с именом Ólnas 1347 год.); Алас (ледина у Ченти; мађ. halász , рибар); Шöљмош (речица у Ченти; мађ. sólymász, соколар); Фицко (»прелив«, »јарак«, у Баранди; мађ. fickó, патока); Јêр (долина на старом селишту Сигету код Сакула; биће од мађ. ör, чувар); Чоке (негдашње сеоце, сада део Томашевца; мађ. csóka, чавка); Лудош (име давнашњег мађарског сеоца на истоку од Томашеваца, сад земљиште; мађ. ludas, с гускама); други Лудош је земљиште у Малом Џаму; Чарда (салаш у Фердину; мађ. csarda, крчма); Бачуљ (њиве у Боки; свакако мађарска реч, можда од мађ. Bacs-hely, место бачији; 1364 год. се помиње Bacsol); Ђермош (локва и ораница у Боки; биће у вези са ђерам или можда од мађ. gyéren, на ретко); Ракош Белајев (ораница у Великом Гају; мађ. rakás, рпа); Балат, Велики и Мали (ледина у Великом Гају; ако није у мађарским устима искварена словенска реч, можда је од мађ. bal hát, лева греда).

Већ је довољно познато, да има приличан број мађарских речи, које употребљавају у свом говору не само банатски Срби, него и остали Војвођани, па су неке од њих примили и многи од Срба на Балканском Полуострву. И за те речи или бар за већину од њих мислимо, да су прешле у српски језик истим путем као и наведени мађарски топографски термини и називи, т. ј. преко најстаријег словенског становништва негдашње јужне Угарске, које их је услед дугог и непосредног додира с Мађарима прво примило, па их затим предало и српским досељеницима с југа. Поред опште познатих речи те врсте (соба, хатар, биров, ирош, алас, »астал« итд.), у Банату се нпр. свуд употребљавају и речи еведра (ограда и наслон за овце; мађ. heveder), салаш, чикош, олај (уље), локот, дороц и др.

5.[уреди]

Срби у Банату имају своју народну, а иначе чисто природну, поделу Баната на Горњи и Доњи Банат или на Горњане и Доњане и осим тога опште означење за ниску равницу банатску, Пољадија, и назив Клисура за планински клисурасти предео на Дунаву, југоисточно од Беле Цркве. Врло је вероватно, да су та подела и називи остали од старога словенског становништва у Банату, које је у току многих векова свога живљења у њему било у стању запазити опште природне особине и разлике своје постојбине.

О ДОСЕЉАВАЊУ СРБА У БАНАТ.[уреди]

1.[уреди]

Први је историски податак о досељавању Срба у Банат уопште у негдашњу јужну Угарску повеља краља Жигмунда од 1404 год., којом даје неке повластице Србима досељеницима у Ковину на Дунаву (према Смедереву). После тога прве вести о досељавању Срба у Банат имамо из времена по паду Смедерева и српске деспотовине под Турке (1459 год.). Тада су се, вели се, многе српске породице из деспотовине населиле по Банату, Поморишју, Срему и Бачкој. То је досељавање било олакшано тиме, што су Угри држали Београд и Мачву. Затим су 1464 год. браћа Јакшићи, који су живели у Јагодини, превели на 1200 српских ратника и њихових породица и населили их на своја добра у темишварској жупанији. После 1465 године доселио се опет повећи број Срба у јужну Угарску, јамачно у Банат. Године 1481. је кнез Павле превео из околине Крушевца око 50.000 Срба и настанио их у темишварској грофовини. Али је тада и ускоро затим придошло још мноштво других српских досељеника, тако да краљ Матија у једном писму 1483 год. каже, да се је за четири последње године доселило око 200.000 српских душа. Ти су Срби без сумње насељени сви у Банат, јер је Банат у то време био добио особити стратегиски значај, те је краљ Матија досељене Србе поглавито намештао по њему. Тим је досељавањем свакако било захваћено и Браничево и доње Поморавље: зна се нпр., да су се 1481 год. у Вршцу настанили досељеници из Пожаревца, по којима се и сад тамо зове Пожаревачка Махала.

Уопште је Банат имао крајем 15. века врло многобројно српско становништво. Топографска номенклатура је била скоро сва српска, и о многобројности и о значају тамошњег српског живља може се судити и по томе, што су Срби у то време имали на земљишту Баната четири владике и 11 манастира. Српско племство, које се тамо било доселило, било је задобило огромна добра и подигло скоро све српске манастире, који тамо постоје. Није дакле чудо, што страни, а нарочито мађарски писци онога времена називају банат именом: Србија (Rascia).

И у току 16. века било је знатног српског досељавања у Банат. Године 1502. Угри су превели велики број Срба из околине Храма, Кладова и Видина и населили их од Београда до Темишвара. Затим је 1503 год. из предела данашње Северне Србије прешло више хиљада српских породица у Банат, а са њима, и доцније, и многи српски великаши. Знамо даље, да је пресељење знаменитог српског великаша Павла Бакића са браћом (1525 год.) било повод преласку многобројних Срба у тадашњу јужну Угарску. Бакићи су несумњиво били из Шумадије, јер имена Венчац и Јасеница, која се помињу у вези са њиховим седиштем, јасно указују на срце данашње Шумадије: на пределе око планине Венчаца. И српски пресељеници, који су за њима отишли, свакако су били већином из Шумадије, а они су се јамачно после угарског пораза на Мохачу (1526 г.) најрадије насељавали по Банату и даље на северу од њега. И год. 1537, а особито после 1541 (по паду Будима) било је врло многобројног српског досељавања из предела Северне Србије у Банат, који је тада припадао Запољиној држави, те је био привлачан за Србе, који су били под Турском.

И за време турске владе над Банатом (1552—1716) Срби су се у великом броју насељавали по Банату, као и по суседним областима, и толико се у њима намножили, да су страни писци за цело то време означавали западни Банат и Бачку именом Србија (Rascia). Колико је у то време српски живаљ у Банату био јак и многобројан, сведочи поред осталог и снажни устанак, који су банатски Срби 1594 год. били подигли ради ослобођења од Турака и који је у почетку имао знатних успеха, али је после услед преварених нада у помоћ са стране морао пропасти.

Пошто је Банат и после аустро-турских ратова 1688—1690 год. био остао под Турцима, нису се могли тада по њему насељавати Срби, који су били прешли у Угарску са патријархом Чарнојевићем. Само су се неки од њих, који нису били задовољни аустриском управом, можда још тада преселили у Банат, а много више њих без сумње после ослобођења Баната од Турака (1718) и доцније, кад је заведена Војна Граница. Друкчије се не би могло објаснити, откуда то, да у Банату има приличан број родова, који имају поуздана предања, да су се доселили са Чарнојевићем (не узимамо у обзир казивања, која су очевидно постала под утицајем школе и лектире). Милекер нпр. саопштава, да су досељеници са Чарнојевићем, који су били из Пећи и из Дечана, основали у Вршцу махале тих имена, а ја сам у многим насељима Доњег Баната налазио родове, који знају поуздано, да су им претци дошли са Чарнојевићем. Вредно је пажње, да готово сви ти родови знају, да су им стари дошли из овог или оног места Северне Србије, а ретко који да води порекло из крајева данашње Јужне Србије, и то опет поглавито из оних у косовско-метохијској области и око ње. Тиме се потврђује мишљење, које је на основи јаких разлога изнео Ј. Томић, наиме: да је са земљишта данашње Јужне Србије са патријархом Чарнојевићем отишао само сразмерно мали број српских породица, а да је много већи број исељеника, који су прешли са њим Саву и Дунав, био из предела данашње Северне Србије. И подаци, које је исписао Витковић из будимских и пештанских архива, сасвим јасно говоре у прилог овоме мишљењу. Ради примера ћемо овде навести најглавнију групу од тих података. Витковић је изнео један протокол из 1720 год., у коме је забележено порекло за 175 тадашњих српских породица у Будиму: 92 од тих породица су биле из данашње Северне Србије (готово из свију њених крајева) а само 41 из Јужне Србије, највише из Пећи (а биће и из њене околине: сваки је означен само као »Пећанац«) а затим са Косова; остале су из Зете и из других западних крајева српских.

У 18. веку се нешто више Срба преселило преко Саве и Дунава само после ратова аустро-турских 1737—1739 год. и 1788—1791 год. Јамачно је већина од њих била такође из Северне Србије и неки се део од њих свакако настанио и по Банату.

2.[уреди]

Наша су испитивања у поменута 3 насеља Доњег Баната показала, да тамошњи Срби само у ретким, изузетним, примерима памте порекло појединих родова до у доба сеобе под Чарнојевићем (1690 год.), а да иначе поглавито знају нешто поузданије о досељавањима и о догађајима тек из времена око средине и из друге половине 18. века. Готово сви родови, који се пре тога времена затекли или настанили у појединим насељима, обично не знају ништа о својој прошлости и сматрају се за старе или стариначке.

Према таком народном знању и схватању у свакоме од проучена 32 насеља огромну већину становништва чине »стари« родови или такви досељеници, који су такође пореклом од »старих« банатских родова. А од родова, који знају, одакле су се доселили, огромна је већина из данашње Северне Србије: у западнијим местима Доњег Баната већином из Шумадије и из доњег Поморавља, у јужнијим из Браничева и из Поморавља уопште, а у селима шире околине Вршца из околине Смедерева; ретки су родови, који казују, да су из »Старе Србије«.

3.[уреди]

Према наведеним подацима и према самом географском положају Баната очевидно је, да је главна маса српских исељеника из негдашње деспотовине — а то је у главном данашња Северна Србија — особито из њеног Подунавља са Крајином, из Поморавља и из великог дела Шумадије били упућена на Банат као на најближу област тадашње угарске државе.

Наравно, да је то досељавање имало за последицу и доношење етничких особина, које су биле карактеристичне за поменуте крајеве Северне Србије у времену од 14. до у 18. век. Али је знатно, да поређењем језичних и осталих етничких особина код Срба Доњег Баната са таквим истим особинама код Срба Северне Србије запажамо код Срба Доњег Баната многе посебне појаве и одлике, које се, колико нам је до сад познато, нигде не налазе код Срба у Северној Србији и које се шта више не могу уопште сматрати ни за особине њеног старијег становништва. Оне ће дакле бити бар највећим делом бити наслеђене од најстаријег словенског становништва у Банату. Време од почетка 15. века па све до краја 18. века било је доба непрекидних поремећаја и мешавине код нашег народа у Банату, тако да су се за то време тешко могле развијати такве етничке особине, које би биле опште за све Србе Доњег или и целог Баната, односно појединих њихових великих предела. Зато мислимо, да су или све или велика већина од тих посебних особина остале још од најстаријег словенског становништва, које је ту живело пре досељавања Срба испреко Саве и Дунава.

Овде ћемо изнети такве посебне одлике у погледу на језик. Ограничени простор и време не допуштају нам на жалост, да изнесемо и велики број других таких података, који се односе на народно презивање, на обичаје, веровања и забаве, на разне знаке из области материјалне културе и на телесне особине народне.

ПОДАЦИ ИЗ НАРОДНОГ ГОВОРА.[уреди]

1.[уреди]

По нашим испитивањима у Доњем су Банату заступљена три српска диалекатска типа. У сразмерно узаном подунавском појасу, који почиње на западу са великим селом Баваништем а обухвата села око Ковина и Беле Цркве и у предели Клисура (на Дунаву) народни говор има у главном особине косовско-моравског српског диалекта. Њега ћемо звати ковинско-клисурским говором. У селима шире околине Вршца врло се често чују, особито код старијих људи, многе карактеристичне особине т. зв. кановачког говора из централног дела Шумадије, али — што је знатно — поглавито са косовско-ресавским нагласком и готово са свима основним особинама косовско-ресавског диалекта. Њега ћемо звати вршачким или старошумадиским говором (пошто мислимо, да је такав био стари шумадиски говор пре него што су Шумадију поплавили јекавски досељеници). У осталом делу Доњег Баната, дакле у селима око Панчева и Алибунара и даље на северу до линије Велики Бечкерек — Модош народни говор има свуд једнаке главне особине, и њега ћемо обележити именом средњебанатски говор. Он је по многим својим најглавнијим особинама врло близак књижевном типу шумадиско-сремског диалекта.

У Доњем су Банату дакле заступљена иста три диалекатска типа, која налазимо и у суседним крајевима Северне Србије. Али је од особитом значаја, што код Срба у целом Доњем Банату, и ако припадају овим трима јасно ограниченим диалекатским групама, налазимо приличан број таких језичних особина, какве нису познате ни у једном диалекту Северне Србије. Једне су од тих језичних особина заједничке свима Доњим Банаћанима, а друге су од њих ограничене на поједине мање или веће области.

2.[уреди]

Као такве опште језичне особине код свих Доњих Банаћана запазио сам нпр. оваке случајеве: бичом, Лазарова; девојки, у Америки; и ји (= их); »од о-тог«, »с о-тим«, »за о-том« и сл.; разговарау, чувау, своу и сл., »с лонци«, »с коли«; матеру; децама; Acc. место Locat. с предлогом (»у Избиште има и сад« итд.); врло често, премда не увек доследно, завршетак — ду у 3. л. множ. садашњег времена (идеду, видиду, певаду итд.; исти се глагол од истог лица чује и са — ду и без — ду); сечу и сл.; »не можем«; »не ду« (= не даду); волем, волеш, воле, итд., изгорем, — еш, — е итд.; гледим, — иш, итд., а 3. л. множ. гледу, тако и »виду се«, »носу«, »прату се«, »упржу«, итд.; »намењивам«, »притискивам«, и сл.

Приличан је и број посебних речи, које су опште или скоро опште за све Доње Банаћане а нема их у Северној Србији. Највише је таких речи као термина у народним обичајнма и за предмете материјалне културе. Али би нас њихово истраживање и набрајање и сувише далеко одвело. Овде ћемо поменути само неколико најобичнијих речн: лето или љето (= година), «клин» (у женском оделу); «прост» = глуп; манути (= оставити, пустити); ома = одмах; нуз = уз; јербо — јер; через = због; израз «са шњим».

Од акценaтских особина, које су опште за све Доње Банаћане забележио сам само ове примере: «на прстен», «код кола», «на Гробиште» и сл.; «омлађина» или «омладина».

Опште су за Доње Банаћане икавски облици: ди (= гдѣ) и нисам, ниси итд.

А у области целог средњебанатског говора се чују још неки икавски облици, од којих сам забележио: «прид вече», гријота, сикира, видио, седио, грмило. У севернијим пак селима тога говора још сам чуо ове примере ники (= неки), припали се (= препали се), приварио, сијао, прида (= преда). У истим селима се опет каже и: превати (= прихвати), преповеда и сл.

Ови су икавизми у маси тамошњег екавског живља српског од особитог значаја. На какав утицај икаваца у новије време не може се мислити, јер нема никаких података о каквим икавцима, који би живели за време последњих неколико векова међу банатским Србима. Остаје као највероватнија могућност, да су ти икавизми успомена на неку врло давнашњу примесу икавског живља српско-хрватског, који се ту био настанио у ранијим вековима, свакако још у временима пре 15. века.

Још заслужује особиту пажњу појав, да се у неким, особито западнијим местима Доњег Баната чују двогласници: оа и еа: моакар, штеата. А запазио сам понегде и изговор као ао и за њ сам забележио пример даолеко. И у области косовско-ресавског говора чуо сам понегде оа и еа, а у селу Дубовцу сам га поуздано и забележио. — Према томе се добија утисак, да је некад по целом Доњем Банату била распрострта употреба тих двогласника, па да је доцније услед јаког утицаја многобројних досељеника из Северне Србије у многим местима сасвим истиснута.

Акцентуација код доњебанатских говора показује нарочити развитак или особите комбинације, које ће тек стручњаци имати ближе да одреде. По нашим испитивањима је несумњиво толико, да је у области косовско-ресавског диалекта акценат у главном исти као код представника тога диалекта у Северној Србији; да се у већини села са вршачким или старошумадиским говором запажа поглавито косовско-ресавско наглашавање, само са неким посебним особинама кановачког говора (поглавито наглашавање као: óтац, кóлац, жéна), а у некима је од тих села и јака примеса средњебанатске акцентуације; најзад, да средњебанатски говор има своју особиту акцентуацију, која несумњиво представља даљи раввитак према косовско-ресавској (примери: Бàјина Бара, Тарàјићи, Милутинов, Савић, Милашков, Милошеви, разор, мандра, велика, Ђешини, Корба — презиме).

3.[уреди]

Особито место међу Србима Доњег Баната имају и по језику и по неким другим особинама т. зв. Крашовани. Они станују у 7 села у горњем сливу реке Караша, на истоку од Вршца (Крашово, Јабалча, Равник, Водник, Клокотић, Нермић и Лупак), а има их у мањем броју и по још неким местима у Банату. Рачуна се, да их има укупно на 10.000 душа.

По стручњачким испитивањима Љ. Милетића и Ј. Живојновића Крашовани говоре поглавито косовско-ресавским диалектом српским, а Ј. Живојновић је још показао на повеликом броју примера, да у њиховом говору има и доста знатна примеса једнога од југоисточних српских диалеката, наиме тимочкошопскога. Осим тога се из грађе, који обојица саопштавају, види, да у крашованском говору има и по која бугарска особина (или најприближнија бугарским), као што су нпр.: у Клокотићу понегде ъ место а (съд, котъл); редуковање, премда недоследно, гласа о у уолач и кулач, чак и качач; млогу и млугу); употреба речце че у смислу да; можда и употреба предлога са Nom. место ког другог падежа, замена Gen. part. с Acc. (одн. Nom), и још која граматичка и синтатичка особина, која је сродна или истоветна са таквим особинама у поменутом тимочко-шопском диалекту, те јој се не може поуздано одредити порекло.

Још се крашовански говор одликује и приличним бројем икавизама у појединим речима и облицима. Ј. Живојновић мисли, да су ти икавизми доспели у народни говор крашовански утицајем школе и књиге, и зато их у говору интелигентнијих Крашована има много више. По саопштењу Љ. Милетића знамо, да се у крашованским школама од вајкада учи по »хрватско-илирским« књигама, које су већином специјална издања францисканаца у Угарској.

Испитивањима ова два научника дефинитивно је утврђено, да су Крашовани српског порекла и да је раније мишљење, да су они Бугари, било засновано на погрешним обавештењима.

Милетић сматра као највероватније, да су се Крашовани доселили однекуд из области »т. зв. ресавског диалекта српско-хрватског« на југу од Дунава, и то понајпре из оних предела Старе Србије, који су стојали под верском управом католичке епископије у Призрену, односно у Новом Брду. Као доказе за то своје мишљење Милетић наводи: на првом месту, што су Крашовани, и ако су католици, још у 17. веку држали стари календар, а то је, вели, био случај код Срба у Старој Србији, које су францисканци у 14—15. веку били обратили у католичанство (не именује за то тврђење изворе); на другом месту, вели Милетић, и што су Крашованима слати мисионари од босанске провинције, који су се имали поглавито да старају за католике у Србији, указује на то, да су ови раније припадали епископату од Призрена. Пошто су ти католици око средине 15. века врло много страдали од Турака, па и од самог деспота Бранковића, Милетић сматра као врло вероватно, да је у другој половини 15. века, ако не и раније, један део од њих побегао на север преко Дунава и населио се у Крашову и око њега. Тиме он објашњава и што Крашовани »ништа не знају о свом пореклу с југа и што нису у националном погледу ни са једном традицијом спојени са Србохрватима«.

И Ј. Живојновић у главном прима Милетићево мишљење о пореклу Крашована и на основи њихова језика додаје као ближу одбредбу: »... изгледа да је место нашим Крашованима било између штокавско — екавског опсега и јужноисточних наших наречја« и да су првобитно огранак православног дела Српства, о чему особито сведочи њихово слављење крсног имена и православног Ђурђев-дана.

У вези са резултатима наших испитивања у Доњем Банату, а на основи још неких разлога, које ћемо даље навести, наше је уверење, да су Крашовани у основи пореклом од најстаријег словенског слоја у сливу реке Караша, па да су се после мешали са разним досељеницима с југа: са једнима, који су говорили косовско-ресавским и тимочко-шопским диалектом српским и са другима, који су говорили неким бугарским диалектом.

Ово су разлози, на основи којих тако мислимо:

а[уреди]

Име реке Караша је постало од прасловенске речи караш. Та се река помиње већ 1285 год. Име главног крашованског села, »Крашова« (Карашово, Караш), које је очевидно у вези с именом реке Караша, постало је исто онако као имена: Крашево (село у Босни) и Крашовац или Крашевац (Крашовец, село у Хрватској). Према подацима из мађарских извора знамо, да је град Крашова (»Krassóvár«) постојао још у доба угарског краља Св. Стевана, дакле на почетку 11. века. Од осталих шест села крашованских, која сва имају словенска имена (односно словенске облике), помиње се једно, Нермић, још 1474 године: Nermigh. А могућно је, да се и нека од других помињу са измењеним или исквареним обликом својих имена нпр. на Водник се можда односи име Wodad из 1334 год. и Vodad из 1370 год.; на Јабалчу можда Jabolnok из 1370 год.; на Лупак можда, као што мисли и Чанки, Lipko из 15. века (премда Милекер сматра, да је то Љупкова); итд.

б[уреди]

За Крашоване се зна, да су од старине католици, али да су, као што смо видели, још у 17. веку држали у свему стари календар и да још и сад светкују православне празнике: Ђурђев-дан, Параскеву, Св. Илију и др. То јасно сведочи, да су они прешли из православне вере у католичку. Познато је пак, да је старо православно словенско становништво крашовске жупаније, као што смо напред показали, 1366 год. силом преведено у католичанство и да су му тада доведени глагољашки свештеници из Далмације, који су знали народни језик. Већ би се можда и тиме дало објаснити, што су и после Крашовани добивали францисканске свештенике из »босанске провинције« (како то каже Милетић у напред означеном раду), а Ферменџиу наводи поуздане документе, који показују, да су »fratres ex vicaria Bosnensi«, »franciscani Bosnenses«, били добили још у 14. веку католичке манастире у северинској жупанији, које је тамо подигао краљ Лудвиг I и да им је било поверено старање око ширења и одржавања католичанства у тим крајевима. И као што су фрањевци допуштали другим католицима (у Србији и у Бугарској), да се држе православног календара, тако су могли допустити и Крашованима у Банату.

в[уреди]

Према осталим говорима косовско-ресавског диалекта крашовански говор показује особиту архаичност и неке сасвим засебне особине, као што је нагласио и Ј. Живојновић. Оне се не би могле лако објаснити, кад би се претпоставило, да су Крашовани дошли с југа, из масе Срба са друкчијим говором, нарочито кад се још има у виду, да су и у Банату свуд око Крашована седели Срби, који су без сумње говорили оним косовско-ресавским диалектом, који се и сад чује око Беле Цркве и који је, као што смо казали, и основом народног говора око Вршца. У целом том појасу још и данас готово сва села имају словенска, односно српска, имена (и ако у великој већини од њих сад немају ниједног Србина): Кутрица (помиње се први пут 1358 год.), Марковац 1362 год, Месић 1427, Јабука 1370, Куштиљ, Војводинци 1447 год., Мирковац 1467 год., Врањ 1428 год., Врањуц, Мрчина 1370 год., Сочица, Варадија 1390 год., Греовац, Ракитова, Оравица, Чиклово вероватно још 1366 год., Каково, Комориште, Крњача, Сурдук (словенски облик туђе речи) 1326 год., Тиквањ 1342 год., Житин 1421 год., Чудановац 1535 год., Горуја 1437 год., Грлиште 1535 год., Калина 1376 год., па затим настају седам крашованских села и даље на северу и на североистоку од њих опет села са српским именима: Гатаја 1323 год., Пркосава 1358 год., Морава, Моравица, Vasziova, Равна 1364 год, Barbosza, Решица биће још 1373., Слатина 1363., и Гребенац 1341 год., и многобројна друга, којих сада нема а која се помињу још у 13. и у 14. веку у тадашњој крашовској жупанији.

Наведени подаци показују, да су врло многа од ових села несумњиво веома стара. Очевидно је такође, да њихова имена имају српски језични карактер. На основи тога и на основи напред изнетих разлога имао би се етнички положај Крашована схватити овако. Најстарији слој словенског становништва у сливу реке Караша и око Вршца и Беле Цркве говорио је диалектом, који је био врло сродан са српским косовско-ресавским диалектом. Са досељењем многобројних Срба с југа тај је старији диалекат на много места сасвим или готово сасвим ишчезао, а на другима је прертпео знатне измене. Најбоље се одржао тај стари говор код појединих група, које су се услед католичке вере мало мешале са досељеним православним Србима. Такву су једну групу чинили и Крашовани, а можда су таквим остацима и неке друге групе, које се помињу под именом Крашована, нпр. у Отвашу и у Липи код Радне (арадски срез), можда и у Тргову, Журжову и по другим местима источног Баната. Могућно је, да и међу Србима банатске Црне Горе има таквог веома старог живља словенског. Таквих остатака било би вероватно још понегде, да се нису заједно са осталим Србима претопили у Румуне. Тако је нпр. нестанком српског становништва између Крашова и околине Вршца и Беле Цркве сасвим прекинута веза, коју су некад Крашовани имали с осталим Србима косовско-ресавског диалекта.

Такве су прилике дакле могле понајпре учинити, да се код Крашована (и код осталих одломака од тамошњег старијег словенског становништва) одржи архаичност њихова говора и да се развију и неке сасвим засебне одлике, које су сасвим туђе и косовско-ресавском диалекту и осталим диалектима, чији су елементи ушли у састав садашњег крашованског говора. Такве су особине нпр.: замена е с а (аво, прија, двијам); у Instrum. — ам место — ом и — ем (стегам, кулачам, лицам); Nom. pl.: Цигане, Лупачање, родове, гошће (= гости) и сл.; Acc. место Gen. уз предлог од; »k snca (= сунцу)«; Gen. poss. место adj. poss. (»девер девке«, »код девке маме«); композиција »ditetu roditeljam« (= детета родитељима, т.ј. момковим родитељима); облици: цервено, мертви, најперво; добри (= добро), бршки (= брзо); особити глагол ла (лам, лаш итд. = ћу, ћеш итд.); ћом (= ћу); хоћу (= хоће, 3. л. мн.); многе сасвим засебне речи и термини; итд.

г[уреди]

Није без значаја, што у крашованском говору има многобројних сагласности са специфичним или уопште карактеристичним средњебанатским (односно доњебанатским, у колико су заједничке за цео Доњи Банат) језичним особинама.

Такве су особине (у колико смо их могли запазити) нпр.: место ју само у (имау, разговарау); ду (= даду) и не ду (= не даду); ошла; наведена особина замењивања е с а (аво место ево и сл.) врло је вероватно сродна са доњебанатским еа, јер се од таквог првобитног двогласника понајпре могла развити; s које сам забележио на више места у Банату, долази и код Крашована; »сас свирци«, »по новци«; често Acc. место Loc. предлозима у и на; место предлога к са Dat. долази код са Gen. (»пође код кума«); »ноћом«; јим (= им); гледим, —иш, итд.; је, изе, ујем (= једе, изеде, уједем); можем; »са шњом«; с—отим; поређења по акценту дала би без сумње такође примере знатнијих слагања, а ми смо узгред запазили: »на игру«, »на вечер«, Страна, Лука и Забел; изрази: »и јој метне у пазуху«; »се погађау«; »се деле дарове«, какви се чују и по источнијим селима Доњег Баната (ако нису можда постали утицајем румунског језика); лагија (исто што банатска легија, колач и чутура с ракијом); марва (= стока); крпа (= махрама повезача); клин (= пола у женском оделу); прост (= туп, глуп); манути се (= оставити се); јербо.

д[уреди]

Карактеристична је даље готово потпуна истоветност крашованске ношње са банатском ношњом, од које су се у народу овде — онде одржали трагови, али која се у целини уопште изгубила. Од највећег је значаја, што Крашованке и сад носе на глави онаку исту ношњу, какву су данашње старе жене по средњем Банату запамтиле на својим бабама и прабабама као старинску општу женску ношњу. То је т. зв. »конђа са два вршка« или »са два рога«, која дође преко косе као дворога капа, а преко ње се пребаци »крпа« (тако је зову и у Банату), т. ј. повезача, бела или, у млађих, шарена. Даље се ношња данашњих Крашованки сасвим слаже са негдашњом женском ношњом у Доњем Банату у овоме: носе кошуље са широким рукавима, за чији се вез изриком каже, да се својим обрасцима разликује од веза код околних Влахиња (Румунки), и препасују их »каницама«; место кецеље или сукње омотавају око бедара, до колена, комад мрке тканине, који везују око тела простом врпцом; носе кожни грудњак (»грудеш«) без рукама. Уопште сви испитивачи истичу, да је ношња крашованског женскиња сасвим оригинална и карактеристична и да се јасно разликује од ношње околних Румункиња.

За мушку ношњу код Крашована мислио је Бем, да је приближна румунској, док Цирбус сматра, да је слична ношњи код Бугара у банатским селима Винги, Бешенови и Канаку. Живојновић опет тврди, да и мушки носе карактеристичну ношњу крашованску, »којом се уз језик и обичаје истичу из своје румунске околине.«

Према описима те ношње и према сликама за њу, рекли бисмо, да Живојновић има у главном право и да сличности са румунском ношњом има можда једино у неким деловима одела код крашованских младића. Иначе као поуздане сагласности са старијом мушком ношњом у Доњем Банату налазимо (према досадашњим подацима) ово: на глави се носи кожна шубара и шешир; преко дугачке кошуље, опасане узаним вуненим појасом (никад кожним као код Румуна) обично се носи кожух или (већином код млађих и лети) кратак гуњац од белог или од загаситог сукн; уске чакшире од белог или од загаситог сукна; познати »банаћански« обојци, црвени и бели (по крашованском називу: »објала, српска и бела«.

ђ[уреди]

И међу до сад познатим крашованским обичајима видимо приличан број таких, који су сасвим оригинални, специјално њихови, што такође указује на врло давнашњи посебни развитак. Да су ти обичаји њихови, домаћи, сведочи чисто српска терминологија, односно таква, у којој долазе речи заједничке с осталим банатским Србима или са другим Србима уопште. Ради примера навешћемо неколико таквих крашованских обичаја, обвреда и термина.

Као и остали хришћански Срби, славе и Крашовани крсно име или славу. Они зову тај обичај славење или славање или празник, а његова четири главна обреда имају специјалне крашованске називе: »нанавечер«, »наплани«, »вечера«, »пороси ручак« (појутарје). Обичаји су о слави код Крашована, како тврди Цирбус, онакви као и код осталих банатских Срба, али из његова кратког описа видимо, да се код њих и о навечери и о самом свецу врше неки обреди, који код осталих банатски Срба нису познати (посипање жара житом и преливање ракијом, жар се, јамачно у кадионици, оставља о свецу преко целог дана под столом).

Међу женидбеним обичајима се особито истичу: свекрвина посета испрошеној девојци; шивење »стега« (сватовске заставе) и весеље уз то код младожењине куће; особити обреди код младине куће с младом и код младожењине с младожењом пре венчања, пред полазак на венчање сватови раскидају нарочити колач, »дрзарицу«; невеста одлази сама од куће на венчање и носи у недрима »чоканак« замедљане ракије; млада после венчања побегне од сватова својој кући; сасвим је особит обред опроштај и благослов младенцима, нарочито онај који се врши по старинском начину; после весеља код младине куће (по венчању) сви сватови иду на спаљивање и на част кући старога свата; »дрзари« (девојачки родитељи, похођани) долазе већ сутрадан по венчању младожењиној кући; »прољивање воде на броду« на особити начин, које врше младенци и чауш; младенци иду већ прве недеље по венчању у »опрванчиње« (прво гостовање) младиним родитељима.

Даље заслужују пажњу: особити обреди приликом крашованске сточарске свечаности, коју држе о православном Ђурђеву-дне, а зову је именом одкукање (одкуњање); оригинални обичај »комкање« на први дан ускрса са нарочито справљеним колачем, који зову »комкарица«; очевидно старински начин прослављања православног Св. Илије на брду Семенику и уз то купање и бацање новца у воду.

Поред већ поменутих особитих термина још ваља истаћи: назив »справда« за обичај, који се другде код Срба зове »јабука« (младожења предаје млади јабуку и у њој новце); »хукачи« (сватови, пустосвати); поменута »лагија«, исто што и доњебанатска »легија« (колач и чутура с ракијом); карактеристични назив »смерљање« (»смељање«) за одмераање првог заједнички помузеног млека, које врше домаћини, што су се са стадима удружили.

е[уреди]

Од особитог је значаја, што Крашовани, као што тврде сви испитивачи, немају никакве националне свести (сматрају само себе, Крашоване, као неку посебну целину), не знају ништа о свом пореклу и немају никаких српских историских традиција, и ако су шта више били раније готово на свима странама у непосредном додиру са православним Србима, који су око њих имали своја села.

Такви су појави редовно случај код оних група људских, које чине осамљене остатке од неког врло старог становништва. И Крашовани су, као што увек у таким приликама бива, завучени у склонит, тешко приступачан, планински крај и већ толико векова чине сасвим засебну групу према свеколиком околном становништву. Њиховој изолованости према околним православним Србима и Румунима веома је помагала католичка вера (а уз то наравно и утицај католичког свештенства). А та је разлика по вери особито много доприносила, да су се Крашовани и због диалекатских разлика и због неких разлика у обичајима осећали према досељеним Србима као нека засебна народна група и да се са њима нису мешали. Уз то је несумњиво, да се православни Срби нису били по крашовском крају населили у онако великом броју, као по другим деловима Баната: иначе не би могла српска села у том крају бити за сразмерно кратко време порумуњена.

Тим би се приликама дакле могло најбоље објаснити, зашто се и Крашовани нису стополи са српским досељеницима, као што је то био случај са старим словенским становништвом по свима (или готово свима?) другим деловима Баната.

ж[уреди]

Језичне особине тимочко-шопског и бугарског карактера, које су познате у крашованском говору, могу се сасвим добро објаснити мешањем старих Крашована са досељеницима, који су донели такве диалекатске особине.

Као што смо напред показали, на основи података које су изнели Ферменџиу и Милетић несумњиво је, да бугарског досељавања у Банат није било пре 17. и 18. века. А из 18. века имамо поуздане помене, да се један део од »Бугара«, који су се у првој половини тога века били доселили у Банат, настанио око 1740. год. и по крашованским селима. По многим граматичким особинама крашованског говора, на које је указао и Ј. Живојновић,Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. несумњиво је, да повећи део од тих т. зв. »Бугара« у ствари нису били Бугари, него Срби из тимочко-шопских крајева.

Према садашњем нашем знању о крашованском говору добијамо утисак, да и поменуте бугарске језичне особине крашованског говора (редукција вокала о, употреба речце че и сл.) не одговарају особинама старог бугарског језикаГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. и да према томе нису ни могле бити примљене из њега, него да су свакако донете Крашованима са новим бугарским досељеницима. Наравно да је према томе, колики се број тих бугарских насељеника настанио у појединим од крашованских села, и њихов утицај на домаћи језик био већи или мањи. Осим тога, нека од наведених особина може и не бити бугарског порекла. Тако нпр. Живојновић мисли, да је речца че и у крашованском говору, као и у новословеначком и у бугарском, један од словенских архаизамаГрешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај..

з[уреди]

Неког утицаја на говор старих Крашована могли су имати и српски досељеници с југа, из области косовско-ресавског диалекта. Онај широки појас српског живља са говорним особинама косовско-ресавским, који се према нашим испитивањима и према подацима, који су до сад познати, протезао од околине Беле Цркве и Вршца па до иза Карашева изворишта и свакако и даље на север, тако да је обухватао и банатску Црну Гору[6], јако упућује на ту могућност. Крашовани су били са свих или скоро са свих страна опкољени селима тих Срба, који су свакако говорили онаким косовско-ресавским говорима, какви се данас чују око Беле Цркве и око Вршца, и на тај су начин у старији крашовски говор могли бити унети разни елементи, који су га лексички и граматички још више приближили косовско-ресавском говору из јужнијих крајева.

и[уреди]

Да ли су и у крашованском говору неки од икавизама онако старог порекла, као што су у средњебанатском, то је, како нам се чини, за сад немогућно одлучити. С једне стране би се могло веровати, да су и међу старо словенско становништво у сливу реке Караша и око њега могли доспети одломци од српско-хрватског икавског живља. За то би говорили напред изнети подаци о великој старини словенских (и икавских) насеља у источном Банату и о сродности Крашована са средњим Банаћанима по говору и по ношњи, који сведоче о негдашњој тесној вези и непосредном додиру једних са другима. С друге стране опет, пошто икавизама готово никако нема у зони косовско-ресавског и старошумадиског говора у Доњем Банату, могло би се мислити, да их је у толико мање могло имати у крашованском говору, који је још даље на истоку. Само што ова друга претпоставка губи од вероватности услед тога, шта је несумњиво, да су и старошумадиски и косовско-ресавски говор србијанског типа донети са врло многобројним досељеницима из Северне Србије и да се је у маси тих досељеника старо становништво тако изгубило, да од његова диалекта нису остали готово никаки трагови.

ЗАВРШНО РАЗМАТРАЊЕ[уреди]

Напред изнете податке могли бисмо још допунити многобројним својим проматрањима, која се односе на народно презивање, на обичаје и веровања, на материјалну културу и на телесне особине код банатских Срба. Али свака група од тих појава изискује нарочиту студију, а и задатак овога чланка ускраћује нам опширније разлагање.

Инак је несумњиво, да се и на основи наведених података може већ доћи до неких, мање или више поузданих, закључака.

Историски извори и подаци из топографске номенклатуре јасно седоче, да се је у Банату, као и у пределима око њега и после одласка Јужних Словена на Балканско Полуострво био задржао приличан број Словена, који су ту живели и после мађарског освојења тих предела и поред Мађара.

Каквог еу етничког карактера били ти Словени, историски извори не могу нам дати поуздана одговора. Али зато у старој топографској номенклатури Баната и у данашњем језику банатских Срба налазамо знатан број података, на основи којих се може добити доста јасна представа у томе погледу.

Видели смо, да је више од половине топографских имена, која се из Баната помињу у мађарским изворима до почетка 15. века — дакле до времена, кад су се почели у Банат досељавати Срби са Балканског Полуострва — несумњиво словенског порекла и да је огромна већина од њих српског језичног, и то екавског, карактера. — Осим тога има неки број од тих топографских назива, који са језичне стране припадају српско-хрватском икавском диалекту и који се не могу друкчије објаснити, него да је у тим временима било у Банату овде—онде и одломака од српско-хрватских икаваца. Најзад, налазимо у томе времену и 7—8 топографских имена, која по свом језичном карактеру припадају бугарским Словенима, те су без сумње успомена на те Словене, који су се свакако били настанили по Банату у доба бугарске владавине над њим (796—895 год.), ако не можда неким делом и раније.

Словенска топографска имена налазимо у означеном времену по свима деловима Баната, тако да би се према томе могло рећи, да је Словена, односно Срба, било тада по целом Банату. Према распореду тих имена очевидно је, да их је у неком крају било више (особито много у крашовској и у тамишкој жунанији) а у неком мање.

Неколики словенски топографски називи, који су начињени од речи балван и болван (идол), поуздано сведоче о становању Словена у Банату још у прехришћанско време. Они допуњавају дакле напред наведене историске податке о томе.

И многобројни топографски називи (око 1100), које смо ми забележили у 32 српска насеља Доњег Баната, имају са језичне стране чисто српски карактер. За нека од њих знамо поуздано, да су још из времена пре 15. века, али сматрамо, да је и знатан број од осталих топографских имена у тим српским насељима остао још од старог српског становништва њихова из времена до почетка 15. века. Као што смо показали, цела једна група знакова, коју чине топографски термини, топографска имена и речи мађарског порекла, који су се и до данас одржали код Срба у тим насељима, сведочи, да се је њихово старо српско становништво у доста знатном броју измешало са српским досељеницима, који су дошли испреко Саве и Дунава. Само је то старо српско становништво, које је толико векова живело поред Мађара и заједно са њима, у истим селима, могло попримати од њих толике елементе из њихове топографије и језика. А разуме се, да су поред елемената, примљених од Мађара, ти стари банатски Срби предали у још много већем броју српским досељеницима и своју стару српску топографску номенклатуру и своје посебне диалекатске и многе друге етничке особине.

Из података о народном говору банатских Срба, које смо напред изнели, излази као врло вероватно, да су се у времену пре српског досељавања с југа у Доњем Банату говорила два српска диалекатска типа: у западним његовим деловима један, који је био сродан данашњем средњебанатском говору, а у источном делу говор, који је био огранак садашњег косовско-ресавског српског диалекта. Каквих је особина био тај стари српски диалекат у источном Банату, мислимо да се може у многоме оценити по говору Срба Крашована, за које смо на основу многих напред изнетих доказа исказали уверење, да ће у својој основи бити пореклом од најстаријег српског слоја у сливу реке Караша. — Из тога су времена без сумње и поједини икавизми, који су се већином одржали у средњебанатском говору, а којима се иначе не зна порекло. Они нам дакле потврђују напред исказано уверење (изречено на основи топографске грађе), да је у ранијим вековима међу банатским Србима било понегде и одломака од српско-хрватских икаваца.

Са досељавањем Срба испреко Саве и Дунава унете су знатне измене у оба старија српска говора у Банату, тако да су се и један и други знатно приближили србијанским типовима својих дијалеката: средњебанатски шумадиском (односно шумадиско-сремском) а источни банатски косовско-ресавском. Осим тога је са досељеницима из Северне Србије донет у Доњи Банат и један нови говор, шумадиског т. зв. кановачког типа, који смо назвали старошумадиским или вршачким. Према распрострањењу тога говора очевидно је, да се је нека велика група српског живља из Шумадије била настанила у селима шире околине Вршца. То је морало бити врло давно, вероватно убрзо по паду српске деспотовине (1459 г.). Зачудо је, да немамо никаквих историских података о тој великој сеоби из Шумадије. Ти су пресељеници одржали и до данас многе особине свога старог шумадиског говора. Због тога смо њихов говор и назвали старошумадиским.

Подаци, које смо на основи историских извора и по нашим испитивањима изнели у одељку о досељавању Срба у Банат, дају нам довољно објашњење о данашњем распореду народних говора и о етничким приликама код Срба у Банату. Ти су нам подаци јасно показали, да је главна маса српских досељеника у Банат несумњиво пореклом из данашње Северне Србије, и то баш поглавито из њених екавских крајева (из Поморавља са Шумадијом и са Браничевом и из Тимочке Крајине), а да је само сразмерно мали број досељеника дошао у Банат из Јужне Србије и из других српских крајева. Такав резултат сасвим добро одговара и географском положају Баната у односу према Северној Србији.

Крај свега несумњиво врло многобројног српског досељавања из Северне Србије и веома јаког утицаја тих досељеника на говор старих банатских Срба, ипак је, као што смо видели, у говору доњебанатских Срба одржано и до данас врло много таквих особина, које се морају сматрати за остатке из старијих банатских говора српских. А овде можемо одмах нагласити, да смо на основи својих испитивања могли поуздано утврдити, да таквих остатака од етничких особина старијег српског становништва у Доњем Банату има у знатном броју и у сваком другом погледу, а особито у обичајима и веровањима, у ношњи и у другим странама материјалне културе. Тако знатни трагови од тога старог српског становништва сведоче без сумње на првом месту, да је оно морало бити и доста многобројно у односу према досељеницима. Нарочито је тај однос морао бити повољан за банатске старинце у првим временима српског досељавања с југа — дакле поглавито до у другу половину 15. века, кад је то досељавање још било сразмерно многобројно и већином распоређено на цео Банат, тако да је старије становништво могло задуго бити у релативној надмоћности према досељеницима, те се доста брзо вршио познати процес прилагођавања досељеника старинцима. Услед тога су се све или готово све особине старог српског становништва у Банату преносилеи на досељенике, те су на тај начин добивале много већи број својих представника и могле се после у знатно већем броју преносити и на позније и многобројније досељенике.

Историски подаци, које смо изнели, поуздано сведоче, да су стари Срби у Банату и око њега били најпре православне вере и да су имали и своје свештенике. А вероватно је, да су бар понегде имали и своје цркве, па и манастире. Како је српска рашка држава често била у добрим односима с Угарском, врло је вероватно, да су угарске владе допуштале, да се рашки владаоци и црквени великодостојници старају за верске потребе својих саплеменика у суседним крајевима Угарске, у толико пре, што су се ти саплеменици без сумње на њих ради тога и обраћали. Зато мислимо, да предања о подизању и обдаривању неких српских манастира на земљишту негдашње јужне Угарске још у времену пре друге половине 15. века, не би требало олако одбацивати, као што се то до сад чинило.

Православни Срби су се несумњиво били доста рано тако намножили, да је већ на почетку 14. века (1309 год.) католичко свештенство нашло за потребно предузимати средства против њихова ширења. А угарски краљ Лудвиг I наређује 1366 год. насилно превођење православних Срба у Банату у католичанство. Али се зна, да су се и после многи од њих поново вратили у своју стару веру. — Као што смо напред разложили, врло је вероватно, да су Крашовани једном и до данас одржаном групом од тада покатоличених Срба.

Да ли су ти стари Срби у Банату и око њега имали какве јасне свести о својој српској народности и да ли су се звали Србима, о томе нема никаквих поузданих података. У историским изворима онога времена они се нигде не помињу непосредно под српским именом. Очевидно је, да су Мађари и њих обухватили својим општим означењем за Словене: Tot. Доста је пак вероватно, да су ти Срби изгубивши племенску организацију и племенска имена стојали у националном погледу од прилике онако исто као данашњи Крашовани: услед тога што нису имали ни политичких веза ни тешњег додира с осталим Србима, они нису могли имати ни јасног националног осећања и народног имена ни српских историских традиција, него су једини ослонац и обележје својој посебној народности према Мађарима, Немцима и другим суседним народима налазили у својој православној вери и словенској црквеној служби. Зато су се очевидно врло жилаво држали те своје вере и службе.

Резултат наших истраживања потврђује дакле Нидерлово мишљење, да су најпре у пределима источне Угарске седели Срби, односно Србохрвати, само га још допуњује у толико, што нам показује, да ти Србохрвати нису сви прешли на Балканско Полуострво, него да су прилични остаци од њих и даље живели у негдашњој јужној Угарској и да су се држали и шта више без сумње и знатно намножили и после досељења Мађара и у мађарској држави, поред Мађара. — У исто се време из напред изнетих података види, да су се међу Србохрватима били овде — онде настанили и бугарски Словени и да су успомене на њих биле одржане још и у 14. и у 15. веку у именима неколико тада поменутих насеља у Банату.

НАПОМЕНЕ[уреди]

  1. Dr. Lubor Niederle: Slovanské starožitnosti. Dilu II, svazek 1. (v Praze, 1906), Стр. 102—173.
  2. У истом делу, с. 179—186.
  3. у истом делу, с. 244—280.
  4. ,, ,, ,, с. 360—365 и 446—457
  5. ,, ,, ,, с. 359 и 451.
  6. Летоп. 243, с. 77.