— 70 —
ну нешто кочијашу, који живо потјера уз Теразије, па Крагујевачком Улицом, па Врачарским Пољем, док се најзад коњи знојави и запјенушени уставише пред једном великом зградом, на којој писаше: Дом за сиротну и напуштену дјецу.
— Сад разумијем! — рече Бране гласом и изразом, који показиваху да му је чисто пао њеки терет са срца.
Жена отрча по снијегу, тако лака, да једва траг остајаше. Задржа се подуже, па се врати са двојицом слугу, којима одвоји заљда три четвртине од свега што бјеше на колима. Била је веома блиједа, са траговима суза, али јој лице имало чудан израз мира и унутрашње радости. Како се морало отпетљавати муж видје наслагаје хаљиница свакојаког кроја и величине. Играчке и воће предавала је млађима без избора. Затијем викну: „Тјерај кући!„
