— 67 —
за кога, имаћеш, даће Бог, млади сте.
Бране је бјеше већ ухватио за раме, али му жена њешто проговори туђим језиком, на што он одмахнувши главом поче ходати по соби.
А баби се с мјеста поврати дах и обиље ријечи, те опет засу:
— Ето видиш, Бог ти дао, људи су сви нагли, и они наши и ова велика господа и ови краљеви 'вицири, а жене су све као пчелице! . . . Узми, млада госпоћо, ево ову лијепу кецељу, јали овај јелечић. Дај ми што хоћеш, да не идем празнијех руку кући. Ако немаш за кога, ти намијени, као што је српски обичај . . . Ето и наше жене сељанке, кад немају свога порода, намијене сиротној дјеци, па им се Бог смилује . . . Јест, душе ми моје, то истина.
Те пошљедње ријечи силно узбудише младу жену, те пруживши руку једва изговори. 5*
