Ова страница је лекторисана
— 57 —
— Ето, сад разумијеш! Њему није требало да иде у смрдљиву болницу, али он хоће. И каже: липсао пас или човјек, све једно! И види несретник свој крај и жалост, а неће да се са свијетом растане у, родитељској кући, . . . у мом загрљају, . . . поред воштанице и мојих суза и мојих молитава, као и мајка му! . . . „На што то“, каже . . . Неће да хришћански умре!... О, казне божје на нас, какав ово нараштај настаје! . . . И несрећни отац и хришћанин обори ниско своју сиједу главу, као да метанише. Били смо већ на вршку брда, одакле за четврт часа стигосмо у X***. Ја искочих туривши Стевану у руку више од погодбе . . .
