Ова страница је лекторисана
— 31 —
баци пртљаг у кола и заторока: — Јес, јес, господин, ово су кола за X***! Попни се! Прођи на ова страна, до руде!
— Изволте, чу се танак а промукао глас од оне мале прилике, с друге стране кола . . . Извол’те, попни се! понови исти глас, па се промоли читакиња — она чудна капа, што наликује на половину диње и коју носе попови у Шумадији — а под читакињом указа се дугачко, коштуњаво лице са кесерастом брадом. Толико сам могао распознати у полумраку.
— А чија су кола? запитах, не баш најљубазније.
— Наша, брате, одговори поп и опет се саже.
— А колико је погодио Тасо подвоз?
— Четири динара, брате! Ето толико! Сад, ако ти је то много, а ти дај колико можеш! Молим вac, оче, — рекох, наглашавајући добро ријеч вас,
