Ова страница је лекторисана
— 9 —
царин откаса вукући папуче, дјечко за њим; сви с тротоара збише се у гомилу, на моје чуђење, пред вратима мајорове куће.
Њеки промукли глас одонуд викну:
— Зовите жандара!
Али други мушки, снажан глас, чистијем црногорским акцентом, надвика све:
— А што ће ти жандар? А божа ти чиста вјера, да ми није ноге поганити, бих ти надава ногу!. . . Ај, погани, никовићу један!
Одмах за тијем раздвоји се гомила пред вратима и кроза њу изиде и отиде на ниже човјек њеки, осредњег раста, плећат, са сјекиром о рамену. На њему бјеху панталоне од дебела сињег платна, црвен појас и кошуља сва знојава. Колико га назријех, учини ми се и средовјечан и бркат.
Сусједи се доста дуго забавише на мјесту, коментујући до-