вом, истина је и то, да нимало није сумњиво за народ и народну песму ко је ту борбу највише водио, који су и чиј су јунаци ту мегдан с Турцима делили, ко је на Марици погинуо и пропао а ко на Косову царство изгубио. Мучно је и са свим неприродно мислити, да ће цео низ добро обележених, оцртаних и онако дивно опеваних јунака српске народне песме, са живом и богатом историском везом, каква су у нашим песмама огледа и по самом истраживању г. Јагића (Архив, В. V. књ. III. Стр 454-5) уступити и заборавити се пред – даљином и правцем места где су се оне битке и борбе водиле. Исто је тако мучно и неприродно мислити да би се тај један, много ситнији и неважнији моменат, памтио и знао само у Приморју и Хрватској, а да нпр- о њеу нема никаква трага у Босни и Србији, тим пре што се зна са свим насигурно да су наше песме епске и песме о Краљевићу Марку изворно српске и да су од њих и Бугарима и Румунима прешле (види о том и поменуто место у Јагића Архиву), о чем, као што смо у Вукову Додатку видели, и у самих Бугара још живи традиција и успомена. Сумње, дакле, у том погледу није било и није могло бити ни за народ српски ни за суседе његове којима је он песме своје позајмио.
