91
да је с њих пренето име на простору у опште. Разлика је само у томе што ми мислимо, да је боље и ближе узети да је то изведено из речи vulgarus. Свакојако није без значаја што је и Миклошић опазио, да бугарити, бугарштица, бугар, стоји у вези са простим, пастирским и сељачким животом. Примедба Јагићева да би у том случају ваљало пре очекивати реч влашити од Влах не може, по нашем мишљењу, опстати већ по томе, што су обе речи могле једна другу замењавати и што горњи пример из оне приморске песме очевидно показује да има везе између оба израза: влах и бугарин; а не треба, сем тога, заборавити и то да су се словенски прости становници могли називати овим другим именом, док је оно прво, влах, везивано било више за романизоване староседиоце: могла су, дакле, бити два различна извора за две врсте проста становништва.
Према томе ће Даничић имати потпуно право, кад вели: да је сасма тешко веровати, да су речи бугарити и бугарштица могле постати од имена народа бугарскога; јер ако је истина, да се српска народна поезија кретала од југоистока на северозапад и да постањем својим стоји у вези с временом и местом првих великих сукоба с Турцима – Марицом и Косо-
