јер В. Качановски је очевидно рђаво записивао своје песме“ (П. Драганов, Изѣстия, 1888, св. за март, стр. 169.). Драганов ове зборнике ставља у исти ред, у који долазе и Милојевићеви. Да бог ме да то г. Дринов нигде не казује, а позива се на њих као на најсигурнија и најпоузданија сведочанства. Он само сумња на Милојевића и на – Јастребова!
Да се, пак, види још један пример поступања г. Дриновљева у овим питањима, ми ево наводимо један оглед како он цитира друге писце.
Г. Љ. Стојановић, у својој реценсији, није обратио пажњу на језик песама Јастребљева зборника, те је за то г. Јагић, уредник Архива, додао г. Стојановићевој рецензији ову примедбу од своје стране:
„Г. референат пропустио је да ближе додирне језичку страну материјала у горњем делу, а међу тим књига г. Јастребова и у овом погледу нуди много значајнога. Саопштене песме могу се, по језику, обележити од чести као српске, од чести као бугарске (македонско-бугарске), али опет остаје један не мали део песама, у коме се језик не може друкчије карактерисати но као прелазни дијалекат од српскога к бугарском или као једна мешавина бугарскога и српскога. На врло много се места опажа претежност српскога у лексикалном и
