коња пауна, баба мене колач ја колач попу, мечка тесто ваљаше (стр. 231); не трепоти коње; до попа Ђорђија (стр. 409); тако ми Бога мој господине, ем да ми најеш убаво момче (стр. 411); ток је јунак од голема рода (стр. 413); коде везет свекру бела кошуља, а свекрве а свекрве копринена скутина, а деверу а деверу копринена мафрама (стр. 416); свекру си на скут редеше (цвеће, стр. 417); девојка се богу помолила, змија ми Бога молеше (стр. 419); да наберет дробнана бисера, да нанижет јунаку на капа, да нанижет коњу на грива (још два пут у истој песми стр. 423); огрејала месечина куму на колено (стр. 426); да наберет дрва крај Дунава (стр. 431); просто да ти је, синко ле! Од мене и од Господа (стр. 436); умејала, умејала невеста свекра да послужит (стр. 445.)[1]
После свега овога без сумње јасно ће бити за свакога за што Бугари, за толико времена, не нађоше ни једнога Вука, и за што они ни до данас после толикога времена, научно не изнеше и не израдише правила свога језика. Овако се може оглашавати лако све као „обще-
- ↑ Обычаи и пѣсни Турецких Сербовъ. И. С. Јастребова.
