нас[1], но да се и у чисто српским крајевима (нпр. у Косову) чује и ден место дан (бугарски је дънъ, а дијалектички, у Црној Гори и. т. д., и српски дьнь. Позивање на Караџића, у овом случају, са свим је неумесно с тога, што Вуков речник не представља целокупан српски језик, пошто се зна да Вук никад није обилазио источне и југоисточне српске крајеве, те отуда нема ни песама ни речи[2] из тих крајева. Колико је неосновано, што г. Дринов сумња у саопштење г. Јастребова да се у Македонији говори и дан, види се по том што је он савесно и једно и друго бележио и што П. Драганов никакве сумње не види у саопштењима г. Јастребова. Да се, пак, у српском језику налази и о место полувокала, сведочи то што у крушевачком округу и данас говоре с моном место са мном. Г. Никољски је, дакле био са свим у праву кад је рекао да у српском језику има на место полувокала и о и е. Он је само, на сваки начин, мало неподесне примере за то навео. У Миклошића Lautlehre, од кога смо и примере за српски узели (осим
