69
и онде где га нема ни у српском, нпр. јузда места узда. Треће лице једнине од бити увек је је место бугарскога е, и. т. д.
Али сад тек долази најлепше. Полувокали ъ и ь, вели г. Дринов, прелазе у о и е, „которые межно считать общеболгарскими замѣнами глухихъ“! И то је карактерна бугарска црта, додаје г. Дринов! Овако писати значи смејати се у брк науци, јер не може бити да г. Дринов не зна, да је карактерна црта бугарскога језика баш та, да ъ не само ничим не замењује већ да га употребљава и онде где треба да је о или е. То је и „обща“ и карактерна црта бугарскога језика. Исто тако је закон бугарскога језика да има само један полувокал, и то ъ, а не два, као што вели г. Дринов. А на против закон српскога језика је да полувокале замењује или да их просто избацује, где се може без њих бити. По правилу се полувокали у српском језику замењују са а; дијалектички, пак, као што смо видели, има их и живих у несумњиво српским крајевима. Исто тако има, до душе ређе, примера да се стари полувокал данас у српском замењује са е, као што смо видели у речима праведан, стегно, мене, тек (тъкъмо) и. т. д. Није згорега поменути да се не само у крајевима граничним с Хрватском каже и денас место да-
