23
странама. По свој прилици том ће узорок бити што су хтели најпре да прошире границе своме егзархату, а после да истисну историско име Старе Србије, те да тако лакше претендују на што већи простор, ослањајући се на неодређеност имена Македоније. Тако сигурно мислећи, они са свим лако и без премишљања одређују границе Македонији овако: са севера јој је граница, веле они, кнежевина Бугарска, са запада од Шаре па на југ, Црним Дримом и западном обалом Скадарскога језера, до Горице; са југа одатле па преко Србије до Солунскога Залива, јужно од ушћа Бистрице; са истока реком Местом.[1] Али, као што ћемо доцније видети, они се ни овом границом не задовољавају, већ задиру и у Мораву и Косово. Скоро исто тако чини и К. Јиречек, кога однекуда неки рачунају чак за врло критична историка, и ако он толико пристрасности показује према Бугарима у својој Историји Бугара, да му тешко може служити на част.
На послетку неће бити с горега да овде напоменемо како одређују границе Србији неколики наши писци крајем прошлог и почетком овога века, јер то стоји у тесној вези с границама Македоније. Јован Рајић, познати
- ↑ La Macédoine, par Ofeikoff, Philippopoli, 1888, стр. 6.
