је 1815. године знао само да се у бугарском језику члан додаје на крају речи. Тек 1822. године наш Вук својим Додатком к Санктпетербургским сравнителим речницима излази и упознаје јевропске и словенске научнике у неколико с бугарским језиком.[1]
Руска царица Катарина Велика спреми 1787. године један упоредни речник од 200 језика. У том речнику била су и разна словенска „наречија“, 12 на број. Међу тим „наречијама“ на петом је месту било српско, али међу њима није било крањскога, ни хрватскога, ни - бугарскога. Добровски је после додао хрватско, а наш Вук је узео да сравни и поправи српско и „илирско“ и да дода - бугарско.[2]
Тако је постао Вуков Додатак к санкт-петербугарским речницима, у ком је први пут изнето било по нешто о бугарском језику.
У овом свом Додатку Вук је штампао неколике песме из Разлога (27), и историју о самарићанину и изгубљеном сину из јеванђеља. Осим тога он је ту штампао и један оглед мењања глагола у бугарском језику, с неколиким својим објашњењима.