17. СЕПТЕМБАР 1912. ГОДИНЕ
Освојиле небо планине облака,
Хладан ветар дува и сунце је зашло.
Време кобног страха, невидљивих рака,
Аветиња коло отаџбину нашло.
И док иду споро неизвесни дани,
Напрегнуте пажње сваки очекује,
Како се привлачи њему гост незвани,
И како га земља мртвог дочекује.
Како гост незвани, огрнут у приче,
Рањене му груди баца посред блата;
И црна шамија на дому га виче,
И тражи га земљом гробова и рата.
Као куле старе стоје мисли црне,
Омиљена места са дубоким плачем.
У кући народа жижак наде трне
Пред иконом Бога, опасана мачем.
Та слутња што данас у срцима влада,
Тај страх што к'о зима све погледе леди,
Шта у себи носи: живот давних нада,
Осећај пропасти, или пут победи?
А небо узеле планине облака,
И ничег над главом до литица голи'?
Кроз ноћ глас пригушен креће се из мрака:
То се негде робље за нас Богу моли.
