Чујте Срби! Чувајте се себе (А. Рајс)/3.9

Извор: Викизворник
ЧУЈТЕ СРБИ! ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ
Писац: Арчибалд Рајс, преводилац: Дејан Стојићевић


О ПОЛИТИЧАРИМА


ПРОПАСТ ПАРЛАМЕНТИЗМА


Ваши политичари се грчевито држе парламентарног система пошто им он, застарео и труо, најбоље служи личним амбицијама. Наравно, ако би се данас применио парламентаризам какав је био замишљен пре век и по, било би то нешто друго. Изворни парламентаризам је било народно представништво где је посланик заступао вољу групе бирача, и то целу групу, а не само оне који су му дали глас. Био је дужан да служи свима, а не само групи са посебним интересима.

Да се разјаснимо. Посланик је, дакле, човек кога шаљу грађани неког краја као свог опуномоћеника да расправља са опуномоћеницима из других крајева земље о средствима погодним да се заједница учини што срећнијом и, у оквиру те заједнице, и подручје које заступа. Он је добио овлашћење општим гласањем. Истина, нису сви за њега гласали, али је имао већину, што је одлучило о његовом избору. После избора, он је опуномоћеник свих бирача свог краја и, као такав, мора да штити интересе свих, а не само оних који су му дали глас. Он сме да има само једног шефа који му наређује: тај шеф му је властита савест. Дужност му је да веома озбиљно проучава сва постављена питања и сва предложена решења. Када му је понуђено решење у складу са убеђењем, он треба да гласа за њега, а ако га, с друге стране, његово убеђење осуђује, треба да гласа против. Ако прихвата налоге других, он издаје своје пуномоћје.

Да ли се тако догађа сада у свим парламентима, посебно у вашем, а ти парламенти, наводно, заступају вољу целог једног народа? Ни најмање. Већ од почетка савременог парламентаризма, посланици су се груписали према свом поимању дужности и потреба државе. Те групације су образовале политичке странке које ниједан устав - а устав је основа државе - не познаје. У почетку су присталице тих група или политичких странака улазиле у њих јер су им се погледи у вези са јавним животом заиста слагали са погледима осталих чланова групације. Ипак је, од самог почетка, било и оних других који су се везивали за одређену странку из себичног рачуна. Парламентаризам је трајао и мењао се како је расла хомогенизација у државама, како су интереси укупног становништва постајали све више заједнички и како су се, тиме, програми различитих политичких група приближавали. Постао је ужасно себичан, па је сада одбрана властитих интереса преча од одбране интереса читаве државе. Парламентаризам је истовремено постао одскочна даска амбициозним људима који би да стигну до високих положаја. Пошто се не могу попети главним степеништем, да би успели, користе помоћно и пролазе кроз кухињу, па у салон.

Сви парламентарци, или скоро сви, данас припадају политичким странкама, па су оне постале крајње моћне. Оне су пре свега завеле гвоздену дисциплину у своје чланство како би га добро држале у шакама. Ни један једини посланик, који припада некој странци, не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или да до ње дође ако је нема. Ниједан министар не може да изврши неку реформу коју сматра неопходном ако му то не одобри странка. Странка има председника, који, често, има много више стварне власти од самог шефа државе. Будући да се програми многих странака, а већина народа их не зна, данас приближавју једни другима толико да се разликују само по неким појединостима, борба између странака се израђа, а поврх свега, и у борбу личности (вођа). Вође су заштићене неком врстом извршног одбора и клуба у којем су сви посланици исте боје. Они на ове увек имају велики утицај, али те институције скривају пред земљом њихову личну власт. То су приватне творевине без одговорности, које, уосталом, Устав и не познаје, оне налажу посланицима како да гласају и управљају радом министара. Ти клубови су прави "совјети" у земљи која, с правом, не жели да призна и следи Совјетску Републику, бившу Русију. Вође политичких странака су постали прави диктатори, али уместо једнога њихова земља их има колико има и политичких странака.

Последица свега тога је да се о законима итд. не расправља и не гласа у парламентима следећи потребе држава и нација, већ интересе политичких странака. Није потребно указивати какву опасност то представља. По изванредном природном богатству, виталности и снази становништва - а не "интелигенције" - што је дошло до изражаја у дешавањима у великом рату, Краљевина СХС би данас морала да буде, ако не на челу целе Европе, бар на челу западног дела овог континента. Због борби политичких странака сада је једна од најслабијих.

Ако парламентаризам настави овако, а наставиће, он великим корацима јури у пропаст, а са собом ће повући и државе којима би требало да служи. Ако се процени да га треба задржати, а не заменити неком новом институцијом боље прилагођеном савременим захтевима, биће га потребно суштински реформисати, а посланицима вратити првобитну дужност: да буду само гласноговорници целокупног становништва једне области чији се највиши интереси стапају са интересима читаве националне заједнице; да не буду ни у чијој другој служби, већ у служби сопствене савести.