Чучук-Стана/III
У Влашкој је тада владао Кнез Александар Караџа, ако се може владом назвати кад коме у исто време двојица заповедају. Караџи су долазиле заповести и из Цариграда и из Петрограда, које су често једна другој супротне биле, и између којих је Караџа вешто лавирати морао. У Цариграду се тада већ слутило нешто о плановима грчких хетериста и с удвојеном пажњом се мотрило на све појаве у полуслободним хришћанским државицама, Србији, Влашкој и Молдавији, како би се сваки овакав покрет одмах у постанку угушити могао. На против, Русија беше најјаче, да не рекнем једино, поуздање хетериста. Најглавнији покретачи хетерије (Каподистрија, браћа Ипсиландије) беху у руској државној служби, а и сам цар Александар беше плановима хетерије наклоњен, докле га аустријски министар Метерних од тих симпатија није одвратно.
Jopгаћ још није ни слутио колика му опасност прети у Влашкој. Његово име беше тада већ чувено и међу Хришћанима и међу Турцима. Дика и понос хришћанскога света, беше Турцима више свега страшно и мрско име Јоргаћево, чија је сабља толике турске мајке уцвелила. Његова глава беше у Турској већ одавно уцењена, и могло се мислити, да Порта неће трпети, да се њен најопаснији противник слободно шеће по њеној вазалној земљи. Али да ће живот хришћанског борца на хришћанском земљишту бити у опасности, да ће хришћанске власти бити готове да над јунаком Јоргаћем изврше турску пресуду — томе се нико није могао надати. Па ипак се тако догодило.
Јоргаћ са женом и сином Миланом пређе у Влашку и упути се Краљеву. У околини Краљева зауставе га турски и влашки четници, и допрате у варош. О том одмах буде извештен Кнез Караџа у Букурешту, и овај под притиском турских власти, и да се не би Порти замерио, нареди да се Јоргаћ посече.
Али док је ђаво свој посао вршио, дотле је и анђео чинио своје. У исто време, кад и Караџи, стигао је у Букурешт извештај и руском конзулу, код кога је секретар био Грк, члан хетерије. Руски конзул подсети Караџу на велику одговорност, коју ће на себе навући, ако турској освети жртвује хришћанског јунака и ако га погуби без суда и доказане кривице. Караџа се тргне натраг и одмах отправи скоротечу у Краљево, да се Јоргаћ не погуби, него да се у Букурешт доведе.
Дотле је у Краљеву све било на ногама. Кад је стигла наредба, да се Јоргаћ посече, били су сви као громом поражен… Грађани су знали, да је порука отишла руском конзулу и уздали се у његово посредовање: али су турске власти журиле, да се наредба Караџина одмах изврши. Ако је дакле било још каквог спасења, могло је бити само у одлагању и отезању.
Припреме су чињене, да се Јоргаћ у вароши погуби. Грађани се листом дигну и замоле власт, да то не чини. „Јоргаћ је на гласу јунак”, — говораху они, — „а његова дружина велика, и сви ће за њим у ватру у воду. Кад чују да је Јоргаћ у вароши погубљен, помислиће, да је то по жељи грађана учињено, и гледаће, да нам се како било освете. Кад већ мора гинути, нека гине бар на пољу. За власт је то све једно, а грађани неће стрепити од освете момака Јоргаћевих, који су раштркани које где, али који се за часак могу искупити и направити триста чуда од вароши.”
Власт одобри жељу грађана и нареди да се Јоpгаћ погуби изван вароши. Тиме је добивено нешто времена, а онда је сваки тренутак био скуп. Гласник из Букурешта очекивао се сваки час.
Међу тим је време протицало, а гласника још нема. Што се год могло, то се и учинило, а сад се морало приступити извршењу краљеве наредбе.
Јоргаћ се опрости са породицом и попне се на кола, која ће га извести до губилишта. Силан је свет прекрилио све улице, којим ће спровод да прође.
Стана је неко време као изван себе гледала шта се око ње збива. Тек кад се спровод кренуо, дође она к себи, и на мах јој се поврати сва снага духа њеног. Та овај ће дан да јој одузме и другог мужа, да је и по други пут начини удовицом! Па да јој бар на бојишту гине и други војно, као што јој и први погинуо, ни по јада! Али на губилишту скончати под руком џелатовом, као злочинац, та мисао беше за Стану страшнија и од саме смрти!
Њој се смрче пред очима, она заборави да јој треба живети за нејаког синчића Милана и за друго живо чедо, које јој је већ заиграло под срдашцем. Све јој се мисли стекоше у ову једну: избавити мужа свог, или с њим заједно умрети!
Као муња полети она колима и ухвати се обема рукама за точак: „Најпре ће преко мене прећи ови точкови, најпре морате убити мене, па тек онда мога мужа!”
Кола стадоше. Убезекнути стражари нису знали шта да раде. Народ се дивио јуначкој жени и гласно је одобравао њено одважно понашање. Ни опомене, ни претње, не могоше поколебати храбру жену у њеној тврдој одлуци.
Овај Станин корак повукао је за собом ново застајање, а у том застајању био је спас Јоргаћев. Док је текла препирка око Јоргаћевих кола, дотрче људи и јаве, да се друмом букурешким диже читав облак од прашине. Сад сав народ у глас стане тражити, да се причека, док не види, хоће ли у тој прашини бити кнежев гласник и какву ће одлуку донети.
Тако је и било. Гласник је стигао још на време, и донео ону доцнију Караџину одлуку, услед које је Јоргаћ с породицом одмах у Букурешт отправљен.
У Букурешту је Јоргаћ провео осам дана у руском конзулату. За то је време проглашен од Караџе за невина, а доцније је ступио и у службу код Караџе као „питар” (што ће рећи, дворски управник).
Караџа је чуо за Станино јуначко понашање у Краљеву и желео је видети. Она му оде да се уједно захвали, што јој је мужа помиловао. Караџа видећи је у благословеном стању понуди јој се за крштенога кума. Стана роди сина, који на крштењу добије Караџино име Александар.
Мало за тим Јоргаћ се одужио Караџи за учињену му милост. Караџа падне код Порте у немилост, а у исто доба буде и тужен код Порте од Румуна самих. Не имајући ослонца ни у Порти, ни у народу, реши се да побегне у Ердељ, и у томе му је ишао на руку Jopгаћ ca својим момцима, које је у то доба имао размештене по селима.
Извор
[уреди]16. 8. 1900. Нова искра, Бр. 8. стр. 231-232.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Ђорђевић, умро 1900, пре 126 година.
|