Хрваштина у српскоме језику

ХРВАШТИНА У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ  (1900)  Писац: Љубомир Недић

    Свак ко је пратио књижевност српску ван граница Краљевине морао је опазити у језику, независно од извесних покрајинских особености, које су, засада бар, неизбежне, још и једну другу појаву која прети чистоти нашег књижевнога језика. Та је појава у томе што се у књижевност, од толико година већ, стално увлаче и одомаћавају свакојаке хрватске речи које се противе нашему језику. Упоредо с њима иду обично и синтактичке конструкције које такође нису у духу нашега језика; као год ни стил какав се, опет по угледању на Хрвате, покадшто опажа у писању у тим крајевима, тако, да никоме ко иоле има осећања за језик и зна шта у српскоме језику може бити а шта не може, није тешко, по самоме језику и стилу, познати да ли је што писано у Краљевини, или ван ове, — jep cy све друге покрајине наше, посредно или непосредно, под утицајем Хрваштине. Тако је бар засада; а доцније, ако се буде овако настављало како се почело, неће томе утицају избећи ни књижевност у њој. И пошто ми ценимо чистоту језика и стила, и сматрамо да је то двоје од највеће важности за сваку књижевност, хоћемо да се зауставимо мало на овој појави и укажемо на последице од ње.
    Може се, на први поглед, учинити као да у тој појави самој по себи нема ничега што би могло штетно утицати на чистоту српскога језика и начина писања. Нису ли српски и хрватски један језик, и није ли корисно да се они, у нечему провинцијално различни, приближују један другоме, да се узајамно прожимљу, да се те провинцијалне разлике тако изгладе, а они на послетку стопе у језик који ће онда доиста бити један и исти?
    Ми, пре свега, не мислимо да се јединству нашега књижевнога језика служи када се овоме дају два имена. Језик је тај или српски, или је хрватски; никако он не може бити српски или хрватски (а још мање хрватски или српски). Но да то оставимо на страну, пошто би нас оно одвело на друго, не књижевно поље, — ми не мислимо ни да се јединству књижевнога језика служи када се у њ много уносе провинцијализми. Колико је корисно поједине провинцијалне речи уносити у књижевни језик, те га, тим начином, богатити, и у томе има мере. С провинцијалним је речима као и с оним, чисто локалним речима што се чују само у појединим градовима (argot, slang); и провинцијализми су такве локалне речи, argot покрајински. И као што је недопуштено уносити оне месне речи у књижевност, тако исто треба бити пажљиви при уношењу провинцијализама. Има речи које никада неће моћи постати речима књижевнима, него ће вазда остати само провинцијализми; речи на пр. као што је дајбуди не могу се никада асимиловати књижевноме језику, и зато им није места у њему. Тако је с провинцијализмима у свима језицима; тако мора бити и у нашему. И ми морамо једном почети мислити о јединству књижевнога језика нашег. А ако би ко налазио да се тиме баш помаже то јединство, ми бисмо му приметили да се јединство у опште не састоји само у придодавању нових елемената, него још и у стапању њихову са оним чему се они придодају. Тако је у свему; па тако је и у језику.
    У осталом, ово питање о провинцијализмима није оно о чему смо овде хтели расправљати. Ми смо хтели говорити о Хрваштини у српском језику, а то значи о увлачењу извесних страних речи у наш језик. Јер хрватске речи, мислимо оне праве, згољне, хрватске речи, то су стране речи; то нису више речи онога језика што га је Даничић обележавао као хрватски или српски. То су нове речи новог језика, хрватског. Хрвати, о којима је Вук онако добро рекао да имају државу (какву то је њихова ствар) и да им треба још само народ, сасвим су право судили када су прионули да створе себи језик: није ли језик најбитнија одлика народа? Тако је постао од српског једног диалекта хрватски језик; онако исто као што је, постао и један земаљски (по аналогији, са нашки?), по Г. Јагићу, босански језик. Ако је Хрватима тај језик добар, и они се њим споразумевају, ми против тога немамо ништа. Ми смо им дали основу, облике, и законе; речи, ако им нису добре оне које смо им ми дали, могу, слободно, и сами правити; могу их, по нама, ако хоће, узимати и из Волапика. То је њихов, хрватски језик, и они га могу удешавати како хоће. Нас се тиче наш, српски језик; њега морамо чувати од свега што би могло штетно утицати на чистоту његову, па и од Хрваштине.
    Нећемо овде набрајати све оне речи што су се из хрватскога увукле у наш, српски језик. То је немогућно, а и непотребно. Важније је потражити откуда је дошло да се оне у њега увуку. Томе се, како нама изгледа, није тешко домислити. Многе су, управо све, покрајине српске у којима се негује књижевност, осим Краљевине, у додиру с Хрваштином; оне су, без мало, све под утицајем Хрваштине, једне, по томе што су под хрватском управом, а друге зато што се у њима иде на руку Хрваштини. Званични називи су хрватски; поједине речи што се у саобраћају употребљују, исто тако. Неизбежно је да се сви ти изрази одомаће, најпре у обичном говору, да после пређу и у књижевност. Када се на пр. управник зове равнатељ, или када се у званичним огласима објављује каква дражба, свет се напослетку, навикне на те речи, и оне временом стекну право грађанства и у књижевности и одомаће се у њој. Исто је тако и с толиким другим речима; и оне се поступно, неосетно, али и неминовно, увлаче у језик; и ми можемо читати у српским књигама и листовима на пр. светло, место светлост; можемо читати дакако тамо где Србин ту реч не би никада употребио („о томе, дакако, треба размислити”); можемо читати исказе о милодарима, речи које обичан школовани Србин, који, поред својега матерњег српског, не влада још и хрватским језиком (или бар немачким, по чијим су речима ове речи сковане) никако и не разуме. Да не помињемо даљих примера, навешћемо још само како смо, у више прилика, у изводима из записникâ Матице Српске, читали о решењима да се зготове слике неких народних добротвора. Готови се што за јело, и тако би, по тим изводима, могло изгледати да је решено да се они добротвори (из захвалности, зар?) in effigie поједу. Нека се не мисли да ми овим хоћемо да правимо јевтине досетке: ствар је ова и сувише озбиљна да би око ње требало водити шалу.
    Оваквих, хрватских, управо никаквих речи може се читати у књигама и листовима што излазе ван Краљевине пуно; неки од њих могу се покадшто читати и у листовима што у Београду излазе, нарочито откако су у њима почели писати извесни новинари из такозване Троједне Краљевине. Да такве речи не богате наш језик, мислимо да не треба нарочито доказивати. Оне му могу само удити, и зато им није места у српскоме писању. И не само да овим речима што су узете непосредно из хрватскога није места у српскоме писању, него ни онима које су, по угледању на Хрвате, сковане по немачким неким речима. И то је, у неколико, и посредно, утицај Хрваштине: ми видимо како Хрвати раде, и мислимо да и ми треба тако да радимо. Ми мислимо да у нашем језику мора бити свију оних речи што их има у немачкоме, и мислимо, још, да нам их ваља ковати по немачкоме, ропски, да у свему, по основи и како су из ње изведене, изгледају на оне немачке речи. Они који такве речи кују изгледа да не воде никаква рачуна о томе да сваки језик има својих речи и да оне које су добре у једном језику не морају зато бити добре, исто такве, и у другоме; и да зато, ако се оне већ морају ковати, треба их удесити онако како ће оне најбоље одговарати језику у који се уводе. Узмимо, примера ради, у нас, по готово, већ одомаћену реч уџбеник. Ми о тој речи, истина, не знамо да ли је она узета од Хрвата или је она у нас скована; толико је извесно да је она скована онако како Хрвати себи кују сличне речи. Исто је тако, за нас бар, извесно да је то неспретна, какофонична реч. Али то не чини ништа: нама треба таква реч, а ми је бољу не можемо сковати но овакву каква је. И доиста не можемо, — ако се вежемо за немачку реч. Али зашто бисмо се везивали за њу? Зашто бисмо ми своју реч морали удешавати према Lehrbuch, када Французи за оно што та реч треба да означи кажу traité, а Енглези text-book? И ако је ове речи још незгодније узимати за основу новој српској речи но ону немачку, — толико из њих бар можемо видети да се не морамо везивати ни за једну страну, него сасвим самостално удесити своју реч као што су и други удесили своју.
    Као што је с овом тако је и с многим другим речима: и оне се, исто тако, кују како ће у свему изгледати на немачке по којима су сковане. Ми и у томе, као што рекосмо, видимо, донекле бар, и посредно, утицај Хрваштине. И тај посредни, као год и онај непосредни утицај треба сузбијати, — ако нећемо да нам, једнога дана, књижевни језик доиста буде српски или хрватски.

Извор

Зора, 1. 9. 1900. Година пета. стр. 267-270.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Недић, умро 1902, пре 124 године.