Херцег Владислав/47
| ←Шести призор | Херцег Владислав Писац: Јован Суботић СЕДМИ ПРИЗОР |
Осми призор→ |
СЕДМИ ПРИЗОР
ХЕРЦЕГ (сам, преврће књигу):
Шта је, Боже, у овом гласнику,
Коиј нема гласа ни језика,
А верније, нег’ човек, говори?
Нешто ми се нехити чатит’ га;
Чини ми се, неће добро бити!
Но шта! Нек’ се небо сруши,
Па ми неће срдце задрхтати,
А шта зебем од помање беде!
(Отвори књигу и чита.)
Ха! ха! ха! ха! ха! И ништа друго?
(гледи горе)
Стоји л’ јошт то плаво небо тврдо,
Ил’ се љуља, да се на свет сруши?
КНЕЗ ВУКАЦ (уђе):
Кнез Воислав рад је к теби ући!
ХЕРЦЕГ:
Кнез Воислав свагда ми је мио!
КНЕЗ ВУКАЦ (изиђе).
ХЕРЦЕГ:
Ха! ха! ха! ха!
|