У тешком часу
| У тешком часу Писац: Војислав Илић |
У тешком часу болести и туге
ја бацам поглед у минуло доба,
и питам савест: је ли мирна она
пред вечним мраком отворена гроба?
Могући пламен племенитих страсти
коме је богу на жртвеник дала?
Је л' жива вера, је ли пала нада
у мору људских клевета и зала?
А савест мени: "Ме плашим се смрти,
ја мирно идем у пределе мрака:
жива је вера у општега оца,
и нада моја силна је и јака.
За љубав мира ближњих око тебе,
мирна и строга, из твојих сам груди
небеску твоју љубав одагнала,
не тразећ хвале од ближњих, од људи.
Убијен тугом кад си готов био
проклети вољу промисла и моју,
ја сам мудрошћу окрепити знала
за нове жртве болну душу твоју.
И ти си онда, сузом обливене,
љубави рајској своје жице дао...
Пево си љубав чисту и невину,
мада си у њој само тугу знао!
Ја сам у срцу подстицала твоме
божански огањ, који душу грије -
венац те зато није украшаво,
ал' те ни подсмех колебао није.
Тирани нису твоје хвале чули,
а сатрапима си пљунуо у лице,
спокојан буди ако самрт хтедне
на лири твојој да покида жице.
Дух твоје драге међ' звездама горе,
кад оставите прах свој у долини,
са духом твојим стопиће се благо,
ко један уздах, као звук једини."
октобар 1887.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 64-65, 2. књига, Вук Караџић, Београд.
|