Ускок/I
Својој жени Љубици
П.П.
I
Крајем 1815-те године, на освитак једног студеног, магловитог дана, на бедему града Котора затрубише трубе, забубњаше бубњеви, захорише се њемачке команде и псовке. Та граја, одјекујући кроз уске, кривудасте улице которске, разбуди и заплаши грађане, те за тињи час прозори се начичкаше главама и почеше укрштати питања и нагађања:
— Шта је, сусједе, за име божје!?... Шта бити може!?... Да није утекао млади принцип!?.. Неће бити то, јер аларм долази од црногорских врата!.. Одиста су Црногорци ударили!.. Зар опет!?... Помагај, свети Трипуне!... Опет стари јади!...
Кад граја утоли, слободнији грађани потекоше ка црногорским вратима, гдје кроз маглу видјеше на бедему збијене и уврстане солдате. У исти мах чуше њима добро познати громки глас пуковника Кнајста, који је њекога грдио.
Њеки од грађана рече:
— Није побјегао принцип, јер чему би се овдје скупљали? Биће најприје да је црногорска војска под градом!
Други прихвати:
— Па чему онда ови не лумбардају?
— Ево наше господе — опази трећи. — Сад ћемо дознати шта је.
Опћински начелник конте Пијеро Б., први вијећник конте Марко Ивановић, још један властелин и три трговца прођоше кроз гомилу. Пијеро, сух старчић, с власуљом и тророгљастим шеширом на глави, огрнут млетачком кабаницом, набадаше танким ногама, на којима бјеху затегнуте свилене, бијеле бјечве до кољена. Остали вијећници, млађи људи, бијеху у новој француској ношњи. Најбољи утисак чињаше Ивановић мушким изгледом и држањем.
Један за другим, попеше се уз камене, уске стубе, што изводе на бедем. Војни заповједник пресрете их горопадно; говораше талијански, изговарајући ријечи ужасним њемачким акцентом:
— Но, ви, подеста, сакррр, питајте ове под бедемом, ту вашу браћу Морлаке, у вашем језику, зашто су се скупили прије прописаног часа кад се град отвара? Заповједите им, у име моје, нека се одмах одмакну, иначе ћу наредити да се пуца, сакррр!
Пијеро, цептећи сав и дишући као мијех, рече Ивановићу:
— Молим те, Марко, проговори им ти, у тебе је јачи глас!
Ивановић викну иза браника:
— Црногорци! За...
— Какви Црногорци! — прекиде га оздо крупан глас. — Какви вам се Црногорци привиђају? Нема их овдје ни десет, но смо све ваши, ћесареви људи од скоро, хвала да је богу!
На то се и стари Пијеро охрабри, те се примаче и запита:
— Па шта ћете ту, у ово доба, кад знате да се град отвара пошто сунце огрије?
Сељак оздо одговори:
— Ваистину, шјор, ви сте заборавили да је данас наш Бадњи дан, да се, откад је Котора, а у мирно вријеме, на јутрошње јутро град раније отварао да би народ могао на вријеме дома! А сад је мир, хвала богу! А ви се у граду, да-ти (ваљда), препали, е ударио Црногорац, па трубетате и бубњате и дршћете од страха, а ми, сиромаси, дршћемо овдје од студени!
Пијеро се окрете нестрпљивом пуковнику и поче талијански:
— Господине пуковниче, природа је, у овом случају, сасвим проста и... пардон! то јест: ствар је сасвим проста и природна...
Кнајст плану и прекиде га:
— С врагом ви и којекакве ваше сметено цифрање! Што не кажете просто: шта траже Црногорци?
Ивановић му одговори:
— То нијесу Црногорци, него наши поданици, из ових горњих крајева! Они су махом православни, а сјутра им је Божић, а обичај је од старине био да се уочи тога празника град раније отвара да би се пазар раније свршио. Тим би се угодило и већини грађана, који су исте вјере. Ми смо тај обичај смели с ума, јер се бјеше изобичајио ових пошљедњих година, у свакојаким мијенама и трзавицама, кад се ни о чем другом није могло мислити до о одбрани! Ето шта је. дакле, слободно можете наредити да се град отвори.
— Нећу! — викну пуковник и заповједи да се војска разиђе. Па настави, увијек истим гласом:
— Требало је да се за то опћина мени писмено обрати? Зашто то нијесте учинили? Ја сад не допуштам да се град раније отвори!
Ивановић се испрси:
— Господине, ви с нама говорите горе него са својим солдатима! Ви заборављате да смо ми представници ћесарског града Котора, а не робље, ни ваше слуге!
Па му окрете леђа и сиђе с бедема, те обавијести грађане и савјетова их да се одмах разиђу.
Конте Пјеро, видјевши да се Нијемац збунио, ослободи се и започе:
— Котор, господине, има своје повластице од најдавнијих времена, од почетка славнога владања Млетачке републике...
— Но, доста с вашим орацијама! — рече пуковник, опет оштро. Очевидно не трпљаше старога „Сан-Маркина“ и његово безбрко лице под париком! Па заврши:
— Идите с вашим повластицама, а кад што тражите од војне власти, тражите писмено, сакр-крамент!
Грађани, весели што претрпјеше само страх, идући кућама, почеше се шалити и један другом ругати, тврдећи сваки за себе да се није ни најмање препао, да је знао е је њека глупост тудешка, онога горопадног, немилог, крутог Тудешка Кнајста! А ко би им могао уписати у срамоту што су се препали? Та равно прије годину издржаше опсаду и бомбардовање Инглиза, а прије тога, у току од осамнаест година, град узимаху час Руси и Црногорци, час Французи!... Али сви искрено жаљаху што се не обистини оно прво нагађање, бива да је принцип побјегао! Тај би догађај, можебити, већма помамио омрзнутог пуковника, неголи да су Црногорци изнебуха на град ударили.
Тај „принцип“ бјеше прост војник-кажњеник, увијек под надзором, увијек обремењен најтежим и најнижим служитељским пословима, што у оно вријеме не бјеше никаква ријеткост. Али је главно, што бјеше необично лијеп младић, господског изгледа. Већ у почетку владања аустријског, прије годину и по, кад аустријски генерал Милутиновић прими Котор од владике црногорскога Петра I, упао је у очи лијепи кажњеник. А кад га једном на обали ослови сâм генерал и подуже с њим остаде, тада се распламти јужњачка машта Которана, још више Которкиња. Тврдило се да је кажњеник граф, послије да је принц, и чак да је у роду с царском кућом. Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише! Злочин какав доиста није учинио, јер како би онда један главнокомандујући с њим разговарао!? Биће да је увриједио каквог великаша, много већег од себе!“ Женске, разумије се, нагађаху да ту мора бити по сриједи љубав или је завео какву кнегињу! Еле, тамо, овамо, тај тајанствени „принцип“ постаде приједмет опће симпатије и приједмет маштања у чамотињи мирнога градића, који, након велика метежа, дубље осјећаше досаду једноличности! Дешавало се да принцип носи воду улицом, а да га најугледнија господа и госпође поздрављају клањањем! Приче о њему разиђоше се по цијелој Боци и по најближој црногорској нахији, Катунској. Тврдило се да је пуковник главом цару одговоран за племенитог осуђеника, а да несрећни млади човјек једнако снује како би умакао; тврдило се да њекакви великаши, „онамо из Тудешке“, прерушени долазе у Боку да га ослободе! Није, дакле, чудо што се тога јутра помишљало да је „принцип“ утекао!...
Опћински главари враћаху се зловољни. Конте Пијеро започе:
— Чусте ли безобразника? Корпо де дио, да се једна солдатина смије понашати онако према мене, а и према вас!? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика црногорски а не ћесар, и ми ћасмо бити што смо вазда били.
— Никада! — прихвати Ивановић... А ти, Пијеро, само кукај као удовица, као што си навикао, мјеште да се држиш као кућић!
Један од трговаца опази:
— А, јесу горопадни ови Тудешки! Ето, имађасмо посла с Французима, Русима, Инглезима и Црногорцима, и сви бјеху питомији!
Други трговац додаде:
— Вјере ми, сад виђу и вељу да би за нас трговце — а, бора ми, и за поморце и за занатлије и за сељаке! — најбоље било да остадоше Французи, иако су безбожни!
— Остав’те сад то! — викну конте Пјеро, кога ништа на свијету не могаше тако наљутити као похвале Французима, које често слушаше у грађанству... Прођ’те се познијех ријечи! Ја ћу грђе учинит него конте Марко, ја ћу тужити колонела гувернадуру у Задар, и ви ћете тужбе потписати!
Ивановић слеже раменима, остали почеше разложити о тој намјери, па опет дођоше на упоређења пређашњега стања с ондашњим, пређашњих заповједника с новим. Људи знатни из разних нација, чија су имена већином данас у историју, бјеху им изблиза познати, те помињаху: владику Петра І; сердара Сава Пламенца; Сава Петровића, брата владичина; Вука Радоњића, гувернадура; Ђика Мартиновића, сердара цетињског; драга Јокова, кнеза његушког. Од Русâ: адмирала Сењанина, пуковника књаза Вјаземскога и друге. Од Француза: Мармонта, Лористона, Готијера и друге. Сваки је вијећник имао што да исприча о њекоме од тијех и да га похвали.
У томе стигоше на трг светог Тривуна. Ивановић, коме је кућа била близу, стаде и запита Пијера:
— Хоћемо ли у опћину, ради те тужбе?
— Ја, ви’ш, ја бих да причекамо, неће ли се Тудешак извинити, јер...
— То сам знао! — прекиде га Ивановић, смијући се презриво, и отиде кући.
Остали бјеху задовољни предомишљајем контовим. Он, ипак љут на Ивановића и на све што се десило, искали се на њима:
— Све је отишло ђавољијем трагом откад нас не покрива бандијера светога Марка, а особито откад вас санкилоти отроваше својијем духом! Јер једва дочекасте да им у свему мајмунишете, да навучете те грдне пантале и капуте, да натакнете те печурке на главу!
Вијећници већ одавно бјеху огуглали те његове нападе, те га оставише сама на тргу...
У то доба, иза високог брда према Котору синуше први сунчани зраци и освијетлише Црногорски пазар, малу пољану под бедемом, гдје се збило на стотине људи, жена, натоварених коња и мазага, рогате стоке, прасади, живине, поврћа, воћа, сеоских и градских мангуп-паса. Људи понајвише сјеђаху подвитих ногу, на струкама и на поњавама, с дугим пушкама преко крила, с чибуцима у устима. Женске и младиће стојећке држаху за оглаве крупну стоку, или чуваху ситнију.
Кад сунце грану, све што бјеше крштено прекрсти се и призва небеску силу у помоћ, највише ријечима: „Сунце на помол, господ бог на помоћ!“ Па се свијет поче згледати.
На каменој клупи, недалеко од градске капије, сјеђаше пет Црногораца а четворица их сјело под клупом, на голу земљу. Свима стршаху „веље“ пушке испод црних струка, сви пушаху из предугачких чибука и канда мало разговараху; сви, осим једнога, имађаху фесове без кићанка, а онај један, на средини клупе имао је кожни калпак, а испод струке му провириваху сребрне токе. Бјеше постарији, орлујскога носа и дугачких повијених бркова. По његову држању и његовијех земљака према њему, познавало се да је од већих главара.
На њеколико корака од њих стојаху двије дјевојке, иза њих момче једно, држећи једном руком угојено јуне, а другом оседлана коња; иза њега бјеше гомилица Црногорака.
Од Црногораца највише је привлачио погледе Примораца онај главар на клупи. Шаптало се:
— Оно је драго Јоков, кнез његушки, онај што је доста јада задао Вранцезима, што изгуби старијега сина у боју под дубровником, а другога сина у чети! Сад кнез нема у дому од мушкијех главах нâко једно увуче у колијевци!... Ала је стари соко охронуо, потавнио, јадник! Боже мој, кад помислиш да је он прије саме двије године овђена заповиједао, а сад, као и други какав сиромашак, чека да му солдати отворе град! Кад помислиш да је отимао градове, да је у збору и при соври сједио до владике и барабарио се с ђенералима!... Ама чуда да нема више Црногораца, као на данашњи дан!
Од Црногорака није само пажњу привлачила, него просто очи плијенила једна од оних двију дјевојака, стасита, прсата, огрнута црном струком, с једном руком за појасом, с другом спуштеном низ стегно. Она се бјеше њешто замислила, те гледаше ка врховима бедема, непомична као какав кип. И она друга до ње бјеше прикладна, али се губила према њој. Глас оде по пазару да је лијепа дјевојка јединица кнеза Драга и да је од дјетињства вјерена у Цуце.
Отприлике двадесет корака према Црногорцима, сјеђаше на струци њеки Личан, бркат Приморац, лијепо одјевен. Он је дуго посматрао Црногорце, па наелак уста и пође њима.
Сви Црногорци поустајаше, кад Приморац скиде капу и назва бога. Он пољуби кнеза у груди, а кнез њега у чело. Са осталима се поздрави.
— Познаде ме, кнеже Драго?! — пита Приморац, сјетним изразом и лица и гласа.
— Не заборављају се ласно таки, кнеже Марко — поврну Његуш, такође сјетно. Па, погледав по дружини, додаде:
— Ја мним познавате и ви, ако не сви по виђању, а оно по чувењу, кнеза Марка Богданова Мајину?
Потврдише.
— Стару, крваву кућу — настави Његуш сједајући и нудећи мјесто до себе Приморцу... Ваистину, ваљаста Србља, као најбољег Црногорца! Ево ови је с нама и са својијем барјаком узимао Будву, Нови, Цавтат, био се на Каменом, рвао се с царевима, па сад му се, занаго, чини, као и мени да је све то снијевао! Али му свијетли образ и лијепо име, ваистину, нико не оте довијека!
— Фала ти, кнеже, то су твоје лијепе ријечи! — рече Марко смјерно, оборенијех очију. Пошто два-три пута уздахну, настави:
— Е, мој бане, право рече: е ми се све чини као сан један! Е, моја банино, давно није било, ђе и кад се познадосмо и састасмо, ђе и кад се ево опет нађосмо! Али човјек мисли једно, а бог друго, а божја је најпреча! Не изгубише Србљи на Косову што не бјеху јунаци, но што им бјеше суђено! Па дâко се бог смилује и на Србље да дођу до свога, а они ће вазда бит’ прегаоци, кад устреба, иако је злô сјеме међу њима!
— Злô, ваистину! — потврди његушки кнез.
— Но ми причај, мој бане, како је горје код вас? Је ли што боље? Је ли се грдни народ оразумио?
— Ваистину, видим, чуо си за бруку и грдило и истрагу нашу?
— Чух. Но ми причај, молим ти се!
— Зло ми причање, Марко! Чим се вратисмо из Боке, наста поклаће међу нама и трајаше ево двије године! Сад је ухваћена вјера, али видиш да је танка, видиш да не сађе нико да за благе дане штогод набави, осим нас шаке сусједâ градских!
— А ко би те поче? — пита Марко.
— А ко, нâко ђаво сâм! — рече драго. — Ко би томе краја ухватио!? Нема племена, а готово ни братства, да се не покрвише међу собом! Бише се Катуњани с Ријечком нахијом, а ова с Црмничком, а Пипери с Бјелопавлићима, а Морачани с Ровчанима, а ови и с Бјелопавлићима и с Пиперима. Најгоре изгибосмо ми, у седам племена; понајгоре се убише Бајице и Доњокрајци, ми и Бајице!
— Аох, добога — учини Приморац уздахнувши, па послије кратка ћутања запита:
— А чему се народ избезуми, да од бога нађе? Што му би, те полуђе одједном, ципан цио?
Кнез Драго њекако срдито поче набрајати:
— А, да-ти, те је сваки жучан те изгубисмо Приморје, те нас цареви преварише! А и народ се острвио ове бескрајне рати! А припомогоше ове двије гладне године! А, бјеше њешто и кичељиства, због бојева, због тога, које се племе и братство боље поднијело, то нам ђаво понио и славу и јунаштво!
— А владика? — пита Марко.
— А шта може владика!? Трчи не патише по племенима, хвата вјеру, куне, благосиља, и тијем помаже колико може! А ти не чу још и то да му цар Александро пресјече давати оне хиљаду цекина, те му је био одредио давати цар Павле?
— Чух! — рече бркоња одбијајући густе димове.
Сви се замислише. Два-три пута заусти Приморац да њешто рече, али се савлада.
Гломазна градска врата отворише се и одонуд јурнуше сточни трговци, пиљари, факини. Велики дио народа с пазара крете се у град.
Кнез Марко Богданов Мајина поздрави се с кнезом драгом Јоковим и са осталима и отиде у град.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 116 година.
|