Трактат о сликарству (Ченино Ченини)/Предговор

ПРЕДГОВОР

Свијет дугује неизмјерну и вјечну захвалност, не само према првим италијанским мајсторима, који су сликарство, годинама изгубљено и готово заборављено због судбине и времена, поново открили и подарили му нови живот, већ и према онима који су, од грубе и несавршене умјетности у њеним зачецима, својом вјештином и марљивошћу успјели да је уздигну до оног високог и задивљујућег нивоа савршенства, који је достигла два вијека касније. Али не заслужују мању похвалу ни они ријетки мајстори који су прикупили тадашње сликарске начине и технике, записали их и тако их сачували за оне који су пожелили да се посвете умјетности из љубави или из користи. Овај приступ, да се споји теорија с праксом, био је одувијек присутан међу умјетницима. Не помињући древне примјере, имамо три књиге о бојама и умјетностима Римљана, које је саставио монах Хераклије, који је живио у осмом или деветом вијеку. Такође постоји и један Трактат непознатог умјетника из 9. вијека, из којег је Муратори објавио неколико поглавља у којима се говори о емајлима за мозаике и о техникама бојења коже. У 13. вијеку живио је свештеник или монах Теофил, који је у свом дјелу Schedula diversarum artium сачувао технике свих механичких умјетности које су се у његово вријеме практиковале. Као што се може претпоставити да су монах Хераклије и анонимни мајстор из Мураторијевих записа, поред савремених техника, описали и оне ранијих времена, тако се може оправдано закључити да су се кроз непрекинуту традицију тајне и технике преносиле с генерације на генерацију, све до Теофила, а од њега до Ченинија, о коме ћемо сада говорити.

Први који га је споменуо био је Вазари, који у животопису Анђела Гадија пише: „Од самог Анђела Гадија сликарству је учио Ченино, син Андреа Ченинија из Коле ди Валделзе, који је, из велике љубави према умјетности, написао сопственом руком књигу у којој описује технике рада а фреско, темпером, туткалом и гумом, као и начине илуминације и позлате у свим облицима. Ова књига се налази у рукама Ђулијана, златара из Сијене, врсног мајстора и пријатеља ових умјетности. На почетку ове књиге говори о природи боја, како оних минералних, тако и оних из каменолома, према учењу које је стекао од свог учитеља Анђела. Желећи, можда, јер није успео савршено научити сликарство, барем да овлада знањем о бојама, темперама, туткалима и припреми подлога, као и о томе којих боја се треба клонити при мијешању јер су штетне, дао је многе савјете о стварима које су данас општепознате, али су тада биле непознате и сматране тајнама. Ипак, није споменуо, а можда нису ни биле у употреби, неке боје из каменолома, попут тамноцрвених земљаних, цинобера и одређених зелених смалта. Касније су откривене и земљане умбре, које су из каменолома, затим златно жута, фреско смалти, уљани смалти, као и неки зелени и жути смалти, којих у то вријеме сликари нису имали. Такође је говорио о мозаицима, о мијешању боја за фреске, црвеној, плавој, зеленој и другим бојама, као и о препаратима за позлату, али не и за фигуре”. Осим радова које је извео у Фиренци са својим учитељем, Вазари наводи као његово дјело слику „Богородице са свецима”, која се налазила испод лође болнице Бонифација Лупија. Када је 1787. године лођа обновљена, ова слика је, по налогу великог војводе Петра Леополда, скинута са зида и пренесена на платно, чему је помогао извјесни Санти Пачини. Затим је предата на чување Академији лијепих умјетности, а касније је завршила у ризници болнице Санта Марија Нуова, гдје се и данас налази, али толико оштећена лошим рестаурацијама да се тешко може препознати каква је некада била. Ово су биле све доступне информације о Ченинију до сада. И поред великог труда и пажљиве претраге, нисмо успјели да пронађемо више података о њему, осим оних које пружају два документа. Иако га помињу само успутно, ипак бацају свјетло на његов живот и помажу да боље одредимо вријеме у којем је живио и радио.