Теодора Метохита посланица о дипломатском путу у Србију поводом женидбе краља Милутина са Симонидом године 1298.

Да ли ћеш нам допустити да ти одавде ово пишемо и да ли ћеш нам пажњу своју обратити као што си имао обичај да поклањаш пажњу и да пратиш радо беседе, које смо тамо и ми и други држали, или ћеш казати да немаш времена ово да читаш за то, што си заузет државним пословима? Но ако би тако казао, зацело би, пресветли и праведни Господине, неправду учинио. Сматраћемо себе за најнесретнијег човека ако видимо да само према нама затвараш уши и пажњу твоју, на коју имамо разлога да полажемо и коју свима другим беседама поклањаш, само нама одричеш. Но такво расположење према нама не можемо претпоставити, а били бисмо веома покварен човек, када бисмо на то и помислили. Према томе ми те молимо да нам поклониш мало времена и да пропратиш овај извештај, који ти са стране пишемо. У осталом и ми овде нисмо без посла, и тога ради избегаваћемо свако сувишно нагваждање, а изложићемо само оно, што је право да ми кажемо а ти да слушаш. Потребно је да се каже оно што имамо да кажемо, а говорићемо не простачки већ гласом, који те је некада занимао и био ти уживање да слушаш. У осталом, мислимо, да ћемо тиме и себи извесно уживање створити; јер кад је ономе, који, путујући по непитомим и брдовитим земљама и умор осећајући, најглавнија жеља да стигне на равницу и ту да пусти коња да иде право (јер и пословица вели да је промена најслађа ствар), како ли тек нама не би било слатко уживање да прекинемо ћутање и да се после дугога варварског и одвратног дружења послужимо јелинским умилним језиком? У осталом ваљало би сада да пробамо нашу познату говорничку снагу па да видимо, да л’ нисмо у том погледу у нечему изостали, почем смо, толико времена на страни живећи, били лишени књижевног рада и вежбања? Из свију ових разлога мислимо, да ћеш радо слушати све што ћемо ти овде о нашој посланичкој мисији изложити, како је све из почетка текло.

Почећемо најпре да причамо наш излазак из Вароши, а ово ће јамачно и теби бити познато.^[1] Било је од прилике вече, или је мало требало па да падне мрак, а пред вратима вароши из којих смо морали да изиђемо сретнемо српске^[2] изасланике, који су сви већ давно били тамо у скупу и чекали на нас да нам одаду почасти, испрате и пожеле срећан пут, а у исто време да нас упознају с оним кога из њихове средине испраћају с нама Господару у отаџбину, да о нама што треба јави. Лице, коме је било поверено да нас прати, није било од првака, а имало је задатак да Господара свога о нама обавести, да не бисмо били лишени потребних почасти, као што се то који пут дешава. Пошто смо се разговарали са људима, колико је време допустило, изјавимо им захвалност на указаној нам почасти и с њима се опростисмо. Тада се они врате натраг у варош својим становима, а ми одлучимо да преноћимо ту негде, близу Вароши, јер је већ било касно. У осталом требало нам је мирно да промислимо и да видимо, не би ли за наш пут ваљало још нешто набавити и спремити? А за цело нам је много којешта недостајало, јер смо се кренули на пут раније но што смо мислили, а нисмо имали каде да се постарамо за све потребе. Ваљало би дакле те потребе накнадно да набавимо и тако снабдевени свима потребама да се кренемо на пут рано изјутра. Тако решимо и пођемо право к манастиру „Анаргира“, који се у близини Вароши налази.

Напомене

1. т. ј. из Цариграда. — Код Грка још и данас сама реч варош, без напомене имена вароши, означава Цариград.
2. Писац Србе свуда зове Тривалима. Изгледа ми да је употребио назив „Тривали“ као што су се називали у најстарије време становници Србије и као што их и Херодот назива, за то, што пише старим грчким језиком и што тежи да се приближи стилу најстаријих грчких писаца. Ми у овоме преводу место назива Тривал употребљавамо Србин.