Тартиф/5
ПОЈАВА V
Оргон, Клеант
КЛЕАНТ:
Она вас у лице исмева, у ствари.
Нимало не желим да вас то разјари,
ал' ћу јасно рећи да је ја разумем.
Та ваше упорство схватити не умем.
Зар човеку једном тај нимбус да дате
и да, рад њега, све заборављате?
Из беде је ваша кућа спасла њега,
а ви сад доспесте...
ОРГОН:
Стој, брате! Пре свега,
не знате човека о ком то велите.
КЛЕАНТ:
Не знам га, тако је, јер ви то желите.
Али да се сазна за човека да ли...
ОРГОН:
Срећни бисте били кад бисте га знали,
ваш би занос за њим бивао све већи.
То је човек... човек... човек, просто рећи.
Ко му речи слуша тај се миру преда,
на цео свет као на сметлиште гледа.
Ја постајем други када њега слушам,
он ме учи да се свију веза гнушам;
И трудим се да душу свака нежност мине;
и да ми брат, дете ил' жена премине,
за све то ме брига ево оволико!
КЛЕАНТ:
Ту душевност, збиља, није знао нико!
ОРГОН:
Хе! да је и од вас к'о од мене гледан,
и ви бисте били пријатељ му један.
Сваког дана смерно у цркви је чек'о,
па би ту спрам мене на колена клек'о:
сав свет би га глед'о и задивљен стао
усрдном молитвом што је небу слао;
да се богу вине трудио се живо,
сваки час би земљу побожно целив'о;
а кад ја излазим, он ме бржим ходом
сачека код врата, нуди светом водом.
Његов момак, исти к'о он, није крио
ни шта он испашта, нити шта је био;
и ја га даривах; али један део
он је увек кришом, вратити ми хтео.
"То је одвећ много, с уста му се оте,
ја нисам достојан толике доброте."
А кад ја не примим, онда део цели
он на моје очи сиротињи дели.
Најзад је код мене, путем божје воље,
и од тога доба све је пошло боље.
Он све предузима; чак, за љубав мени,
посвећује крајњу пажњу мојој жени;
каже да је мило погледати воли,
и то више њега него мене боли.
Сувише је јака та ревности жица;
за њега је самог грех каква ситница;
ни за шта се скоро може да наједи,
и самога себе нимало не штеди
што је при молитви морао да скине
једну буву коју уби пун љутине.
КЛЕАНТ:
Сто му мука! Брате, јесте ли при себи?
Да се са мном, можда, шегачили не би?
С тим лакрдијама шта желите више? ...
ОРГОН:
Ваш говор на неко безверје мирише,
којим ваша душа увек мало лута;
а ја сам вам рек'о, ваљда десет пута,
да ће вам то само донети тешкоће.
КЛЕАНТ:
А шта опет, брате, вама слични хоћ&
да сви буду слепци као што су они,
да се здрави поглед к'о безверје гони;
ко се празној пози не диви без мере,
тај нема светиња и тај нема вере.
Оставите, тих се речи ја не бојим;
ја знам шта говорим, и пред богом стојиир
Свет је већ претворства глед'о свакојака;
има лажно смерних к'о лажнфли јунака;
и како се не зна шта те речи значе,
јунаци су они који се јуначе;
богоугођници, за којима, кажу,
треба ићи, неће да се пренемажу.
И шта! зар је вама најзад баш свеједно
ил' побожност или лицемерство једно?
Можете л' о њима говорити слично,
лице к'о и маску признавати лично,
посматрати стварност као и вештину,
помешати изглед и саму суштину,
човека с привидом који нам се јави,
или лажан новац ценити к'о прави?
Људи су, већином, чудновате грађе,
са природом правом нико не изађе;
за њих одвећ уске разума су међе,
свак, ма какав био, хоће да их пређе;
а најлепша ствар се врло често прља
кад се с њом претера и у крајност срља.
Нек вам је тај савет тек узгред намењен.
ОРГОН:
Да, ви сте, без сумње, доктор врло цењен;
цела мудрост света у вама се слила,
ви сте зналац, пророк, просвећена сила,
Катон нашег века такав као што сте,
а сви други људи будале су просте.
КЛЕАНТ:
Нисам цењен доктор, мој брате рођени,
и сва мудрост није скупљена у мени.
Али ипак могу, са свим знањем својим,
истинито нешто од лажног да двојим.
И к'о што не ценим ниједног јунака
више од човека ком је вера јака,
тако ми још ништа одвратније није
од лепа што просто лицемерсто крије;
од тих побожњака и тих варалица
који, богомрска и претворна лица,
некажњено руше, ради својих ћуди,
оно што је чисто и свето код људи;
од оних што диишу под интерес ставе,
од смерности зариат, трговину праве;
и жељт да части, поверехја купе
за тобожњи занос и мигове глупе.
Сви ти људи који с необичним жаром
божјимптитемјурежашвојимшићаТом,
који милостињу про^ свакогдана,
а на двору траже живот саитиостана,
што су своје мане у занос увукли,
плахи су, неверни, осветљиви, м'укли,
и рушећи неког покривају дрско
интересом неба поступање мрско,
утолико гори, што у својој страсти
они дижу на нас оружје од части
и, захвални красно, у бесу без мере,
убијају жртве светим мачем вере.
Ти се карактери лажни често јаве;
ал' познати ваља божје људе праве.
И у нашем веку видесмо их, друже,
да к'о славан пример могу да посјуже.
Ето вам Аристан; ето Полиандар,
Оронт, Алкидамас, Палидор, Клитандар.
Нико се тбм праВУ непротивиријириом,
то нимало нису хвалише врлинони;
код њих се не види та ииадменост слепа,
њихова побожност чов,ечна је, лепа,
они нас не мофре увек са свих страна,
за њих је охолост осуда свих мана; ,
и, манувши гордост речи које страше,
поступцима својим попраyљају наше.
На изглед зла неког они дају мало,
њима је до ñобра дфтигих увек стало;
сплетке не заводе никад душу њину,
за леп живот свију они стално брину;
спрам грешника гнев их не захвата луди,
грех је само оно што им мржњу буди,
нит' с ревношћу крајњом интересе неба
бране више но што њему самом треба.
Такве људе волим, такав рад нам вреди,
ето вам примера за којим се следи.
Ваш љубимац није од таквога кова,
њему се не може дати хвала ова.
Али, лажним сјајем обману сте стекли.
ОРГОН
Господине брате, јесте ли све рекли?
КЛЕАНТ
Да.
ОРГОН (хоће да пође.)
Слуга сам.
КЛЕАНТ
Само још једну реч, брате.
Манимо то. Ви сте Валеру, то знате,
да вам зет постане дали обећање.
ОРГОН
Да.
КЛЕАНТ
Одредићете и дан за венчање.
ОРГОН
Јесте.
КЛЕАНТ
Што се свадба одлаже већ дуго?
ОРГОН
Не знам.
КЛЕАНТ
Да ли нешто не смишљате друго?
ОРГОН
Можда.
КЛЕАНТ
Одричете л' обећање своје?
ОРГОН
Ја то нисам рек'о.
КЛЕАНТ
Мислим не постоје
сметње да одлука мора да се мења.
ОРГОН
Па...
КЛЕАНТ
Па чему, најзад, та околишења?
Валер ме је посл'о да вас питам за то.
ОРГОН
Слава богу!
КЛЕАНТ
И шта да му кажем на то?
ОРГОН
Све што вам се свиђа.
КЛЕАНТ
Али треба знати
шта намеравате.
ОРГОН
Намеравам дати
што је богу драго...
КЛЕАНТ
Говоримо чисто.
Остаје ли ваше обећање исто?
ОРГОН
Збогом.
КЛЕАНТ (сам)
За љубав ту опасност се скрива.
Морам му јавити шта се овде збива.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Жан Баптист Поклен Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|