Смрт Уроша Петога/10
ЧИН ДРУГИ
ПОЈАВА I
Дворница — Видоје, Драшко, Велики Дијак.
ВИДОЈЕ:
Тако чујем; у Рашку је Лазар
Већ упао.
ДРАШКО:
Ја чујем још грђе:
Да властела к њем' одасвуд врве.
Као р'јека што год даље тече
То све више потоцима расте,
Па се бујна разл'јева по равни,
Тако ћемо још до мало чути
Да је тај кнез Лазар
Поплавио ц'јелу рашку област.
ДИЈАК:
О хо! биће устава тој р'јеци
У Крушевцу Срећко. Он Је тамо
Већ прибрао неке вјерне чете; '
А и Гојко и Угљеша хитно
Примичу се са војскама својим.
(Улази Улак)
Један теклић! — Ко те шиље?
УЛАК:
Срећко,
Мој војвода, с овим писмом краљу.
ДИЈАК:
Ту почекај. (Одлази с писмом)
ДРАШКО:
Идеш л' из Крушевца?
УЛАК:
Крушевац је пао.
ВИДОЈЕ:
Шта!
ДРАШКО:
А Срећко
Гдје је сада?
УЛАК:
На приштинском друму
Да заклони столицу.
ДРАШКО:
Слаб заклон.
ДИЈАК (вратив се):
Краљ те зове (одлази заједно)
ДРАШКО:
Чу ли? оде Рашка.
ВИДОЈЕ:
3ло до краља окрећу се ствари.
ДРАШКО:
Горе по нас. Шта сад намјераваш?
ВИДОЈЕ:
А ти?
ДРАШКО:
Кад си свој слабачки чунак
За корабљу вељу привезао,
Па та почне тонути сред мора,
Шта ти друго тад остаје, куме,
Но с корабљом или да потонеш,
Или чунку да прес'јечеш коноп,
Па с' у њему на обалу спасеш?
ВИДОЈ Е:
Хм!
ДРАШКО:
А тому није ли вријеме?
ВИДОЈЕ:
Жалим краља; ув'јек веледушан
Са мном бјеше.
ДРАШКО:
Доиста и са мном.
Али шта му сад помоћи могу?
Шта ти можеш ? судба му је така.
ВИДОЈЕ:
Код зле судбе оставит' га, Драшко.
То је мени стидно.
ДРАШКО:
Стид држи ли
Много друге? заходному сунцу
Које их је гријало до јучер
Још топлијим него и нас зраком,
Стиде ли се окренути леђа?
А ми ћемо сами зар остати
Уњ пиљећи док год не западне,
Па да ноћна прогута нас тама?
ВИДОЈЕ:
Ну Вукашин није још оборен;
Још му браћа преокренут' могу
Срећу рата.
ДРАШКО:
Храбри су до душе.
ВИДОЈЕ:
А војвода Срећко, а Баоша?
Није, куме, лак посао краља
Оборити.
ДРАШКО:
Како ствари стоје
Рекао бих да није ни тежак.
Ипак, што знам... Гдје окрену леђа
Бог и свеци, ту помогне ђаво.
Почекаћу до сукоба првог
Да се р'јешим.— Ти мој куме, још си
Од старога чврста кова човјек; ¬
Ал' нијесу већ времена стара.
Сада, видиш, граби свак; ил' граби,
Ил' уз грабеж најсрећнији пристај;
Јер иначе као псето вјерно,
Глодати ћеш голу кост. То памти. ¬
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|