Сан Вука Мандушића
| Сан Вука Мандушића Писац: Светислав Стефановић |
Прошла је поноћ блага и ведра;
Ко̂ пучина мора у време ти’о
Дубока, нема. Без даха и крета
Ваздух је ћуто̂, док је кроза њ лио
Мистични месец маглице танке
Преко цветова, траве, дрвета.
Сенокос млади пун пољског цвећа
Стрепи у сјају месеца и студи.
Сањају булке, мак и розалије,
Али ни мирис не сме да блуди,
Већ стоји доле притајен, пригушен —
Ко̂ све да крије своје мистерије.
Мандушић сања, и тај предео неми
Његова љубав кроз сан оживљава.
Он ћути додир неког тајног крила —
Ко̂ струје ситне у води што спава —
Што када цвеће својим махом дирне
Остаје на њем измаглица плава.
И чини му се да кроз сваки цветак,
Кроз травку сваку, духови покојни
Буде се с чежњом живота, док анђо̂
Невидим крилом, у тај час опојни,
Диже их тихо у висине млечне;
Од тог додира тајне неизречне
Задрхти цвеће, а та магла плава
Остаје трагом анђелског задаха. —
Анђел’ја млада усамљена тада,
Ко̂ срна лака, ко̂ кошута плаха,
Слази мед цвеће да за драгим тужи,
Светиње пуна и побожног јада.
Скрушена иде ко̂ погреб пун мисли,
Гараве своје косе је расплела,
Пале су власи ко̂ тужни таласи,
Потопиле јој врат и недра цела.
Црње нег’ нојца, оне крију чари
Беље нег’ ова месечина бела.
Цвет не би клоно̂ под кораком њеним,
Ни дрхтала травка кад она слази.
Ал’ тешка је туга с плаштом свиленим,
Туга је њена, што цвеће гази;
Речи су њене ко̂ туга црне,
Од којих цвеће премире, трне.
— Куд ми вас неста, ви очи чарне?
Ко ми вас оте, ви уста слатка?
Где ми се сакри, љубави моја,
Радости моја, тако кратка?
Ох, куд се сакри, јер знам да није,
Ишчезла није душа твоја?
— Је ли у ружи те тако мирише?
Ил’ је у танком маглином праму
Што на њој почива, ил’ је у зраку
Ко̂ свиле нит што плива кроз таму?
Ил је у даху те ноћи црне,
Те ми у тугу љубав огрне?
— Свуда те тражим. При том се сагла,
И ко̂ од чежње, обамрле
Падоше власи гараве, бујне,
Па се са цвећем, са травом грле.
По њима пада свилена магла,
Док цвеће квасе сузе јој нујне.
Изгледа као да осећа цвеће,
Ко̂ да и магла са њоме јеца
И као да капљу сребрне сузе,
Сребрне сузе с бледог месеца —
Ко̂ она све је пуно сете,
Љубави душа, и туге свете.
Ил’ тако само Мандушић сања.
Он то у цвећу, месецу, магли,
Осећа сласти тужаљке њене,
Његова душа то жудно нагли —
Ал’ у том часу чари тајанства
Зар открит тајне пригушене!
Мандушић ћути, трепери, сања,
И чини му се да ишчезава,
Ко̂ да се топи од чудне сласти,
Да бива цвеће, та магла плава
Што трепти ко̂ вео поврх грања,
Ил’ чини као да дише трава.
И тад га осваја жења пуста,
Живља од толких доживњаја.
О, шта би дао да је у гробу,
У овом часу пуном обаја,
Да он се то сад из гроба буди,
Па у тој ноћи чезне и жуди;
Кроз цветак дише, у зраку снује,
У танкој маглу очаран хрли;
Да власи ове то њега крију
Док смрт се кроз њих с животом грли, —
Ох, шта би дао, те сузе сјајне
Да за њим мртвим ’вако се лију;
Да за њим плачу те очи лепе,
Та уста слатка да њега жале,
Тај сребрн глас да њега дозива,
Док косе црне чежњиво пале
У часу туге, љубави душа,
Кад мистична магла све облива.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 185-188.
|