Самоћа
Ноћас се бели вео с гора смаче,
И тихих туја сумор јецај просу,
И мукло поље вранама се осу:
Ноћас сам чуо како Срећа плаче.
Великих жудња жеђ ме нова таче:
Чежњиве, сунце смакнути су хтеле.
Огњем лепоте ненадно су свеле.
Ноћас сам чуо како Срећа плаче.
Сломљене барке све јаче и јаче
Хук развејава и нада се дроби:
Несита жеља сама себи коби.
Ноћас сам чуо како Срећа плаче.
(1914)
