Растанак Кара-Ђорђија са Србијом
Виче вила с Рудничке планине
Изнад воде танке Јасенице,
Она зове у Тополу равну,
А на име Петровића Ђока:
„О курвићу, Ђоко Петровићу!
„Ђе си данас? Ниђе те не било!
„Ако пијеш у механи вино,
„Вино ти се на ране пролило!
„Ако лежиш у ложници с љубом,
„Удова ти љуба останула!
„Зар не видиш, њима не виђео!
„Ђе ти Турци земљу преотеше?”
Ал' говори Ђоко Петровићу:
„Мучи, вило, муком се замукла!
„Док је мене на Тимоку Вељка,
„И док ми је на Равњу Милоша,
„И док ми је Лазара Мутапа
„На тврдоме шанцу Делиграду,
„Не бојим се цара ни везира.“
Тада њему вила говораше:
„Бјежи, Ђоко, жалосна ти мајка!
„Погибе ти на Тимоку Вељко,
„Разби ти се на Равњу Милошу,
„Мутапа ти Турци затворише
„У тврдоме шанцу Делиграду,
„И прођоше на воду Мораву,
„И на ушћу воду пријеђоше,
„И ето их у Годомин, Ђоко!
„Годомин су поље напунили:
„Коњ до коња, јунак до јунака,
„Барјаци су, кано и облаци,
„А чадори, ка' бијеле овце,
„Бојна копља, кано гора чарна;
„Не уздај се ни у кога, Ђоко,
„Нико теби помоћи не може;
„Но товари мазге и сејсане,
„А на мазге млого твоје благо,
„На сејсане чоху нерезану,
„Бјежи, Ђоко, Сријем земљи равној.“
Кад то зачу Ђоко Петровићу,
Проли сузе низ бијело лице,
Удари се руком по кољену,
Нова чоха прште на кољену
И од злата бурме на рукама:
„Авај мене, до Бога милога!
„Ђе ме жива уватише Турци
„Код толиких мојијех војвода!”
Па товари мазге и сејсане,
Оде Ђоко Сријем-земљи равној;
Кад је био воду прељегао,
На своју се земљу окреташе
„Остан' с Богом, земљо Шумадијо!
„Ако Бог да и срећа јуначка,
„Проћи неће ни година дана,
„Опет ћу те, замљо, проодити.“
Оде Ђоко Сријем-земљи равној
Тада Турци земљу одузеше,
И по земљи зулум починише,
Поробише танке Шумадинке,
Исјекоше младе Шумадинце
Да је коме стати, те гледати
И љута се јада наслушати,
Како вију по косама вуци,
А пјевају по селима Турци!
Тако стаде за годину дана,
И од друге половина прође
Опет виче од Посавља вила,
Она зове Петровића Ђока:
„Ђе си, Ђоко? ниђе те не било!
„Знаш, ђе си се зарекао лани,
„Да поодиш земљу Шумадију
„И бијеле у Тополи дворе
„Да ти видиш, каки су ти двори!
„Похарани, огњем попаљени;
„Како ти је порушена црква,
„Како су ти парлог виногради,
„И друмови твоји засјечени,
„Обаљене твоје задужбине.”
Проговара Петровићу Ђоко:
„Богом сестро, од Посавља вило!
„Поздрави се мојој Шумадији,
„И мом куму обор-кнез-Милошу,
„Нек ћерају по селима Турке,
„Ја ћу њему доста оправити,
„Оправити праха и олова,
„Из Силистре оштрога кремена;
„А ја одо цару Московскоме,
„Да га служим за годину дана,
„Не би ли ме тамо оправио,
„Да поодим земљу Шумадију
„И бијеле у Тополи дворе.”