ПРВО ВИЂЕЊЕ
(1/1 1838.)
Видјех д'јеву бајну
Над свим д'јевам' сјајну,
И махом успламтих;
Видјех само једном,
А навјек упамтих.
Румен јој се жива
По лицу пролива
К'о бијелој зори
Кад пламеном њежним
На истоку гори.
Уснице јој глатке
Осм'јехом су слатке;
Кад зе отварају
Два бисериа низа
Иза ружа с'јају.
Власи се од злата
Вију до по врата,
А зена је жива
Искра сунца, која
Плавим небом плива.
Танка ј' и висока
Дивна плаво-ока ;
Прси у бјелини
Надмашају љиљан
И сн'јег на планини.
У завоју таком
Какав ће дух бити?
Као чисто сунце
Он ће свијетлити,
Да ли те, о мила
Жена породила?
Ил' си дух с облака
Сишао да зас'јаш
Усред мога мрака?
Откуд год ти била,
Земња, рајска вила.
Клањам ти се као
Анђелку живота
Ког ми је Бог дао.
