Првој жени
Најпре Бога, одма затим тебе,
Па тек онда небо ја споменем,
Твој дух громки, па твоја одважност —
Кад помислим, у растопљај сенем.
Шта би били, да тебе не беше?
Без чуствила дрво — пусто дрво,
Чкаљ, коприва, ил' најдражи цветак,
Било б' једно — шта шчепаме прво.
Шта би били? Да л' бесмртни можда? —
Па зар стена кадгод се колеба?
Ладне стене — мрдали би само,
А без смрти — дакле и без неба!
Мати! дрским твојим окушајем,
Њим, зло, добро, што можемо знати,
Тиме једним достојна си навек,
Да те зову свега света мати!
