Првенчад
| Првенчад Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1853. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Првенчад
Ала ј' красно летње вече,
Кад га пратиш ти, месече,
Па још оне звезде ситне,
Кад мложина од њи' блистне,
И кад ветар мало пирне,
Снагом срце моје дирне,
Па још ако драгу спази
Ди са оног брега слази —
Душа с' онда с срцем игра,
'Оће срце да надигра.
Да му, болном, не помажем,
Прси јаке да не стежем,
Срце б' ово искочило,
'Ладно тело оставило.
2.
После красне ове кише
Сваког биља биће више,
Свако цвеће ено расти,
О, да лепе света сласти!
Свако дете ено с' кити,
Као зора када свити.
Ја у цвећу биља тражим,
Ди га тражим, не налазим;
Нема, нема за ме биља,
Кад ми не да већа сила.
Боловаћу и умрећу,
Рани биља наћи нећу;
Рани мојој нема лека,
Докле траје земног века.
Драга мени рану дала,
Небу кад ме горе звала.
Она оде, а ја оста',
Болно срце онда поста.
Али даће, даће река
Смртна мојој рани лека.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|