Порука (Љермонтов)
| Порука (Завещание) Писац: Михаил Љермонтов, преводилац: Ристо Ј. Одавић |
Ма само бих, брате, с тобом,
Да пробавим још час који,
На свету ми, како кажу,
Јоште мало дана стоји.
Ти ћеш скоро видетʼ својe,
А за дане, видиш, моје
— Истину ти ваља чути —
Нису богме забринути.
А ако те ма ко пита…
Све једно је, ма ко био, —
Реци да сам на јуришу
Своју рану задобио,
Да сам умро за свог цара
И да нема Рус лекара,
И још носи поздрав свима
Мојим добрим земљацима.
Можʼ да моји родитељи
У животу неће бити…
Па и боље: зло би било
Да их морам жалостити!
Буду лʼ живи (то ћеш знати),
Лен сам, реци, писма слати,
Пук нам ступа другом крају
И нека ме не чекају.
И сусетка ту је једна…
Алʼ ми смо се (старе ствари!)
Посвадили… Та те неће
Питат за ме… Шта то мари?
Ти јој причај све што вреди,
Алʼ јој срца не поштеди,
Остави је сузе лити…
Њојзи неће ништа бити!
Извор
[уреди]Дело, 1. јул 1897. Петнаеста књига. Стр. 17–18.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ристо Ј. Одавић, умро 1932, пре 94 године.
|