Политичка прошлост Хрвата 22

Хрватски препород

Већ смо говорећи о средњовековној хрватској историји подвукли значај за историју хрватског народа културне борбе, настале око употребе словенске службе у хрватској цркви. Истакли смо да је та борба била једна од главних узрока пропасти хрватске самосталности 1102. Обратили смо пажњу на чињеницу да су се током средњег века Хрвати културно све више удаљавали од осталих Јужних Словена на Балкану и да је постојала врло озбиљна опасност потпуног разлаза. Турска најезда са својим пустошењем и покретањем маса, измешала је Србе и Хрвате. Спречавајући спољашњи културни утицај она је омогућавала поновно културно нивелисање међу њима. Кад почиње 19 век, доиста Срби и Хрвати живе измешани у свима некадашњим хрватским земљама од Драве до Јадранског Мора. Заједнички су им начин живота, језик, обичаји, песма, прича и традиција. На основима тих општих културних вредности свих Јужних Словена почеће нараштаји у XIX веку да изграђују нову народну културу код Хрвата.

Још пре XIX века код Хрвата се јављају људи као Крижанић, Павао Ритер Витезовић, Рељковић итд. који осећају потребу да своме народу нађу ослонац код великог словенског стабла. Можда после Чеха најизложенији словенски народ, Хрвати су имали дубоких разлога да траже негде упоришта за одржање своје културне независности према Италијанима, Немцима и Мађарима. Зато се код њих и јављају врло рано први проповедници свесловенске културне солидарности.

Француска револуција донела је нова мерила културних вредности код једног народа. Она је дала ново тумачење о суштини једне националне државе. Европски романтизам после бечког конгреса пробудио је и код виших редова и интелигенције интерес за праве културне вредности код народâ. Преко проучавања народног језика, обичаја и традиција формира се у то доба у Средњој Европи модерни немачки и мађарски национализам. Валови италијанског препорода запљускују и обале нашег Јадрана. Било је разумљиво само по себи да ови покрети код суседних народа нису могли остати незапажени од словенских народа под Аустријом. У борби за одбрану своје културне независности пред навалом модерног немачког национализма први Чеси и Словаци раде на своме народном препороду. Њихови препородитељи Добровски, Шафарик, Јан Колар, Људевит Штур итд. имаће својим везама, утицајем и поукама велики значај и у препороду Јужних Словена, посебице Хрвата.

Видели смо да хрватско племство у XIX веку губи свој прави значај и подлеже културно-политичком утицају Немаца и Мађара. Зато воћство борбе за одбрану културног и политичког индивидуалитета хрватског народа од Мађара и Немаца преузима млада хрватска интелигенција.

Откако је и у Хрватској модерна државна управа почела замењивати стару, феудалну, све се више осећала потреба за стручно образованим чиновништвом. То је довело до стварања прве хрватске интелигенције. Овај први школовани нараштај одлази на студије у Беч, Будим, Пожун, и Грац, тамо свршава школе, али и усисава у себе нове идеје проживљавајући препород Немаца и Мађара. Пратећи рад немачких, мађарских и чехословачких препородитеља, код њих се јавља жеља да исто тако нешто ураде у својој отаџбини. Људевит Гај и његови млади другови, Фран Курелац, Димитрије Деметер и други то су и покушали и створили илирски покрет код Хрвата.

Људевит Гај био је родом из Крапине, по даљем пореклу Немац. Похађајући универзитете у Бечу, Грацу и Пешти од 1826 на овамо, он је имао прилику да прати она дубока превирања у Аустрији и Угарској пред револуцију 1848. Под утицајем немачког и мађарског препорода у непосредној вези са чешким и словачким препородитељима, посебице Коларом, он се врло рано почео бавити питањем реформе правописа код Хрвата. Издао је у Будиму 1830 књигу „Кратке основе хорватско-славонскога правописања“. У уводу ове књижице Гај је први набацио идеју словенске солидарности. Под утицајем Шафариковим и Коларовим дружећи се са српским студентима и читајући Вукове народне песме, он се је још од самог почетка истргао из уског оквира државноправног расправљања са Мађарима и културне и верске нетрпељивости према Србима, карактеристичног за старе нараштаје. Прнмењујући на Хрвате нова схватања о културним односима мећу народима Гај је и код њих тражио опште културне вредности и сродности с осталим словенским народима. Зато је и проповедао словенску солидарност и културно јединство Јужних Словена.

Убрзо Гај је постао вођ младог хрватског школованог нараштаја. Почетком тридесетих година он и његови другови почињу са радом на велико. Јулска револуција у Француској 1830, праћена бунама и немирима у многим европским земљама, није могла остати без утицаја и на Хрвате. Пошто се вратио са студија из Пеште, замоли Гај 1832 да му се дозволи издавање новина на народном језику. Већ се јавља жеља да сви Хрвати добију један књижевни језик.

И код хрватског племства осећа се почетком тридесетих година велики преокрет, нестаје оне попустљивости, што је још пре годину дана претила да ће уништити културну независност Хрватске према Мађарима и од ње створити обичну угарску покрајину. Напредније и национално свесније племство, са грофом Јанком Драшковићем на челу, прихвата покрет младог нараштаја, прима културну борбу са Мађарима у питању употребе језика у Хрватској и Славонији и дајући старој државноправној борби с Угарском нову, националну боју, они ће чинити прелаз из старог доба у ново. У својој „Дисертацији“, упутствима, заступницима Хрватског сабора за Угарски сабор, Драшковић је примио општа начела Гајева покрета у питању народног језика и културног препорода, а као политички програм истиче крајњи идеал уједињење свих Јужних Словена у једно Илирско Краљевство. Хрватски сабор великом већином прима Драшковићева схватања и одреди 1832 управо њега да иде. у Пешту и у Заједничком сабору заступа своје идеје. На томе Сабору, који је трајао све до 1836 гроф Јанко Драшковић и остали хрватски заступници први пут су употребили против Мађара исто оружје, којим су се они служили против Беча. Према начелу јединствености земаља круне св. Стевана они су истакли историска права Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације као савезне, а не подложене земље Угарској. Побијајући мађарску теорију о једном политичком народу у Угарској, они су се позивали на начело народности, да сваки народ има право на свој самосталан културни и политички живот. Разуме се да после Гајева покрета није могло бити ни говора о томе да би Хрвати пристали да се мађарски језик заведе код њих као службени језик. Одлука Доњег угарског дома да мађарски језик у Хрватској има да постане наставни језик, а за чиновнике да могу бити постављани само они који знају тај језик, пала је 1835 захваљујући енергичном отпору грофа Јанка Драшковића и другова. Заседања Заједничког сабора престају бити идила угарско-хрватских сталежа; она се постепено претварају у огорчену борбу двају народа. У тој борби Хрвати као слабија страна тражили су помоћ, где су је могли наћи. Културно за ослонац им служи велика словенска, а посебице југословенска заједница, политички иду династији.

Покрети народа у старој Монархији тридесетих година прошлог века изазивали су не малу забринутост у Бечу. Поред Метерниховог режима и настојања аустриске бирократије да спречи национално буђење својих народа, процес освешћавања ишао је напред. Посебице морало је задавати бриге велико превирање и сепаратистичке тежње младог мађарског национализма, где је мађарска аристократија успела врло вешто да веже националистичке пароле XIX века за историску традицију угарске државе и своју премоћ у њој. Тако поред старих историских права Мађари истичу начело народности када траже што већу независност своје државе у оквиру хабзбуршких земаља. Али, пошто они не признају народима своје државе оно, што за себе траже од Беча, аустриски државници у борби против њих сматрају као своје природне савезнике остале народе у Угарској. Зато не спречавају буђење националне свести код њих и стално им показују да у Бечу увек могу наћи заштиту од мађарске премоћи. Ове политике држаће се влада у Бечу и у питању препорода код Хрвата.

Док су гроф Јанко Драшковић н остали хрватски заступници водили борбу у Угарском сабору са Мађарима, Гајев покрет у Хрватској хвата корен. Он поче 1835 издавати „Новине Хорватске“ и „Даницу Хорватску, Славонску и Далматинску“. У „Новинама“ и „Даници“ сарађују сви напреднији људи онога времена у Хрватској. Књижевност добија дотле неслућен полет и тад се први пут истичу Иван Мажуранић, Димитрије Деметер, многи други доцнији класици хрватске књижевности.

Културна борба Људевита Гаја и другова из дана у дан постајала је све већа. Њени покретачи видели су да хрватски народ без јачег ослонца неће моћи да извојује себи културну независност. Зато се код њих, што даље, све више развија осећање да је културна сарадња с осталим Јужним Словенима један од првих услова хрватског препорода. Тој великој културној заједници Јужних Словена дао је Гај име илирско, јер се још тада веровало да Јужни Словени потичу од Илира. Поред тога, ово име се задњих деценија често пута употребљавало као општа ознака за Јужне Словене.

Дајући хрватском препороду једну широку југословенску основу, Гај је упутио сасвим новим путем историју хрватског народа. Изграђујући убудуће своју културу на општим југословенским културним вредностима, примајући штокавски дијалект као свој књижевни језик, Хрвати су ударили темеље будуће југословенске културне сарадње. Вера, дотад главна препрека зближењу Срба и Хрвата, неће отсад играти онако велики улогу у хрватској културној оријентацији као пре.

Нова оријентација показује се код Гаја већ 1836, кад место „Данице Хорватске, Славонске и Далматинске“ издаје „Даницу Илирску“, а новине његове добијају наслов „Илирске Народне Новине“. Покрет хвата све шире размере. Мађарски и немачки језик ишчезавају а место њих друштвеним језиком постаје хрватски. Народна ношња улази у моду. Почиње отварање првих читаоница, организовање првих литерарних или партиских друштава. Свет се интересује и за привредна питања, али пре свега за политику.

Фрањо I умро је 1835. Његов наследник Фердинанд II био је и сувише слаб да би могао савладати тешкоће у које је улазила његова монархија. На челу државе остају и даље Метерних и други Фрањини сарадници, али они су били завађени, престарели и прегажени временом. Међутим, врење међу народима расте из године у годину. Концем тридесетих н почетком четрдесетих година прошлог века пооштрава се борба Хрвата и Мађара. Велика се борба водила око Славоније. Мађари су је хтели припојити Угарској. Године 1840 хрватски сталежи доносе закључак да се у све школе у Хрватској уведе учење народног језика. Убрзо ће у Хрватској бити уведен народни језик као службени језик место латинског.

Док је код Хрвата илирски препород вршио велику културно-политичку преоријентацију сличан се процес одиграва и код Срба. До почетка XIX века Срби су имали верску, православну културну оријентацију. У XVIII веку примајући од Руса црквене књиге, доводећи руске учитеље и тражећи у моћној православној словенској држави ослонац против турских насиља и католичке прозелитистичке акције у Аустрији, они се културно и политички ослањају на Русију. За време првог устанка њихова је културна оријентација још уско православна, политички теже обнови старе српске државе.

Вук Стефановић Караџић примењујући модерна европска схватања на културне вредности код Срба, дајући им народни књижевни језик и обраћајући пажњу на вредност народне песме, приче и пословице, врши онакву културну преоријентацију код Срба, какву је извршио у исто време Гај код Хрвата. И један и други упућују на чисте културне вредности без стране примесе, сачуване код обичног народа. И један и други траже оно опште, заједничко код свих Јужних Словена. Зато није чудо да ће Вуков језик и правопис бити примљен н од Хрвата, да ће се народна песма узети као заједничка и да ће се тим ударити темељи југословенске књижевности.

Политичку преоријентацију код Срба врши у ово доба Илија Гарашанин. Он је у својим начертанијама 1844 јасно повукао линију будуће националне политике Србијине. Полазећи у основи од истог становишта, од кога су пошли Људевит Гај и илирски препородитељи у Хрватској, да се на Балкану не може одржати мали народ и мала држава, Илија Гарашанин као главни задатак поставио је Србији да постане средиште, око кога ће се окупити сви Јужни Словени у једну велику југословенску државну заједницу. Само, док је за Гаја и друге хрватске препородитеље у борби против мађарског, немачког и италијанског културног надирања било главно за почетак одбранити хрватску културну независност тражећи ослонца у ширем културном јединству Јужних Словена, Гарашанин, првенствено државник, имао је пред очима пре свега политичку страну југословенског проблема. Он преко политичке сарадње Јужних Словена, истичући начело народности, жели спречити да после пропасти Турског Царства не добију Аустрију или Русију за господара. И једна и друга концепција су имале своје оправдање, никле су из истог врела, допуњавале су чинећи целину и одређујући линију културно-политичког развитка и Хрвата и Срба све до 1918.

И код Хрвата почетком четрдесетих година покрет добија политичку боју. Борба са Мађарима око језика претворила се је у борбу Хрвата и Мађара око односа измећу Угарске и Хрватске. Ослонац, који су илирски препородитељи тражили од велике словенске заједнице, почео је да изазива подозрење у самом Бечу. Од ситних племића и осталих конзервативних елемената ствара се у Хрватској странка, противна новом покрету, са програмом да се Хрватска што тешње веже за Угарску. Ова нова „мађаронска странка“ биће главни ослонац Будиму против сепаратистичких тежња Хрвата кроз цео XIX век. Сукоби између мађарона и Илира, који се после забране тога имена прозваше народном странком, нису престајали. Посебице, када под утицајем даровитог и енергичног вође либералног покрета у Угарској, Лајоша Кошута, Мађари постају непопустљиви према Хрватима. Забрана имена Илир 1843 унела је пометњу у Гајеве редове. Место тога имена све више се употребљава име Хрват, али борба са Мађарима не престаје. Нови бан, генерал Халер, помагао је где је смео и где не, мађаронску странку у Хрватској. Приликом избора чиновништва за загребачку жупанију дошло је у лето 1845 до сукоба и демонстрација. Војска је пуцала у народ, 13 убила и 27 ранила. Крвава демонстрација у Загребу била је први предзнак великим догађајима 1848. Није више о судбини хрватској могло да решава неколико стотина неуких туропољских шљивара. Народна странка истискивала је мађароне из свих жупанија и градова. И Халер је отишао, а за намесника банског поново је постављен бискуп загребачки Хаулик. Захтеви Хрватског сабора да се поново оснује Хрватско намесничко веће и Хрватска одвоји управно од Угарске, изазивали су огорчење код Мађара. Лајош Кошут није штедео израза нападајући Хрвате да теже за самосталношћу.

Сви су знакови говорили да је тешко наћи компромис међу Хрватима и Мађарима и да ће прва прилика довести до крупних разрачунавања. Тако је илирски покрет, почео као културни препород, мало по мало постајао национални покрет у Хрватској са циљем: одвајање од Угарске и што већа самосталност у оквиру Монархије. Под овим знаком ући ће Хрватска у револуцију 1848 године.